Студент

DVA KORAKA...

P 0 fi I E D I

POVODOM DISKUSIJE O PROMEM USTAVA

O promeni Ustava govori se, u poslednje vreme, često u našoj zemlji. Maime, odavno se moglo čuti sa raznih strana o potrebi da se menjaju pojedine odredbe Ustava od 1963. godine. Međutim, tada se pojavio i jedćm no\d i značajan problem kojd se sastoji u sledečem: da li pomenuti zahtev za promenom označava da se Ustav menja ili, pak, te promene treba da se izvrše unutar samog Ustava, odnosno da ga, na osnovu dosadašnjeg iskustva u vezi sa njegovim primenjivanjem, učvrste i na neki način pomognu njegovo dalje ostvarivanje. Načelnog odgovora na to pitanie nema, a ako se sudd po predloženim promenama, onda se, izgleda, pre mora prihvat;ti ono eledište koje smatra da ove predložene promene treba da označe i samu promenu Ustava. Jo§ u toku prošle godine bila je obrazovana posebna komisija za ustavna pitanja sa zadatkom da ispita svrsishodnost promena i da pripremi materijal o potrebnim izmenama Ustava od 1963. godme. Pošto ie taj materiial usvoien. Veće narođa je pokrenulo inx ; iat'vu za promenu nekih TTctava . PRVA GRUPA predloga tlče se struVture Savezne skupStlne. Osnovnl momenat kojl karakteriSe predloženu strukturu Savezne skupštine ieste veoma naKla Sena »dvodomnost«. Veče naroda Je, prema tlm predlozlma, vlSe Izdvojeno nejto Sto Je bllo po Ustavu 1 na nekl način »suprotstavljeno« ostalim većlma kojih ima ćetiri, I to: Veće komuna, Privredno veće, Prosvetno-kultumo veće I Sociialno-zdravstveno veće. Imajućl u vidu dosadaSnJl razvoj naSeg druStveno polltlćkog slstema ovakva prenaglaSena uloga Veća naroda blla bl u prilićnoj merl nesaglasna sa osnovnim prindpima na.Seg druStveno-polltlCkog slstema formulisanim u Ustavu. Nalme, razvoj naSeg druStveno poiltićkog sistema bio Je usmeren ka razvoiu neposrednog samoupravljanja u onštini, koia Je po Ustavu osnova tog slstema. (Cl. 73. stav 1.; »Samoupravlfanje građana u opštini Je osnova Jedinstvenog dmStveno politićkog slstema.«) OpStina Je, zapravo, ona osnovna ćelija dmStva u kojoj se ili u kofoj će se razrešavatl postojeće suprotnosti I uskiađivati, s Jedne strane, pojedinačni interesl građana, i, s druge strane, osnovni interesi pojedinaca sa interesima celoga dmštva. Zbog tpga, sađašnja prenattiašena »dvodomnost« 1 kroz jako naglašeni znaćaj Veća naroda može samo da se zasniva na shvataniu renubVke, ođnosno autonomne nokrajine knko osnovnlh ćelija našeg druStveno politićkog sistema. Ovo treba naglasiti zato šfo opredeljenost i uopSte usmerenost ka mikro planu (kroz razvoj opštine kao osnovne ćelije našeg društva) 111 ka makro pianu (kroz razvoj repnblika ili autonomnih pokraiina) predstavl’a Jednu od najbitnljih odrednica u daljem razvoju našeg draštveno poiitlčkog sistema. Sto se b’če strukture Savezne skupštJne dat ie još jedan oredlog koji se odnosi na uvođenie novog skunštinskoe doma Veča komuna. Ono formalno dolazi na mesto Organizaciono-politđčkop veča koje treba da se ukine. Ukidanie totr veča nredstavlja jedan od boljih predloea, jer je to veče bilo i jeste dom plačenih i već pre toea profes'onajnih jx>litičara. Većs komuna, ili kako je kasniie dobilo naziv Društveno-političko veće, trebalo bi da po samom nazivu označi rezultate našeg komunalnog uređenia. Po principima koji su dati za nieeovo organizovanie i po niegovom sadržaju Veče komtma bi trebalo da čini »predstavništvo« građani u opštini. Mogle su se čuti neke primedbe na taj _ poiam »građanin«, da se insistiraniem na tom pojmu tobože insistira na nekom apstraktnom građaninu koji u sebi ima buržoaske odlike i čija se društvena delatnost sastoii samo u tome da iednom godišnie ode na izbore. Međutim, ne radi se tu ni o kakvom apstraktnom građannu. već o onom »konkretnom« koii l>o samom Ustavu predstavlja aktivnoc učesnikn u procesu samoupravljania. Treba imati u vidu da se sve ono što ie prethodno rečeno o Veću naroda. odnos’ na Veće komuna. Zaoravo. Veće naroda je »oduzelo« važnost Veću komuna koie bi kao olčenie samoupravljania građana u. onŠtini trebalo da bude sa najširim komoetenciiama. OPASKE O PTTF.DT.OGU NOVOG IZBORNOG SISTEMA Druga grupa predloga je najviše pri\oikla pažniu naše javnosti i o njoj je b’.lo naiviše reči. Ov’m se predlozima predlaže uvođenje posrednoe izbornog sdstema za Saveznu skunštmu. Do sada je nosredni izbomi -sistem važ'n samo za izlv>r Veća naroda koga su birale republičke.

odnosno pokrajinske skupštine, a od sada bi trebalo da važi i za izbor Veća radnih zajeđnica. U predloženim tezama za izbomi sistem za Saveznu skupštinu oseča se pokušaj da se pronađe jedinstven kriterijum koji bi bio osnovni činilac prihkom izbora. Naime, pitanje je da li će to biti nacija, proizvođač, građanin; zatim, da li će se izbomi sistem zasTuvati na mikro ili makro planu. U ovim tezama prevagu imaju teritorija i broj stanovnika, bez obzira na veće za koje se vrše izbori. (Zašto, napr. za veća radnih zajedmca osnovni činilac ne bi bio broj proizvođača?) Sama, nak, posrednost u dzbornom sistemu nosi sa sobom mnogo teže posledice nego što to na prvi pogled izgleda. Najpre, treba podvuči bitnu rsizliku između posrednog i delegatskog sistema izbora. O ovom poslednjem izboru dosta govori i Marks, a on se sastoji u tome što građani kandiduju određeni broj Ijudi od kojdh opštinska skupština odnosno komuna bira jednog ili dvoiicu kandidata, u zavisnosti od toga koliko je potrebno. Smisao posrednih izbora ie u tome što neki fomm predloži određeni broj liudi (uglavnom onoliko koliko je potrebno da se izabere), a građani treba samo da ih izglasaiu. Cula su se onravđania za uvođenje posrednog sistema izbora, i obrazlagana su nekim slučajevima deformaoija neposrednog izbornog sistema u praksi. I umesto da se te deformaoije otklone usavršavaniem postoječeg izbomog sistema. i to kroz razvijanje samounravnih mehanizama na z.borovima b'rača, rešenie se traži, pro sto-naprosto, uvođeniem novog izbomog sistema. Pokušaou da ukažem na neke od njegovih štetnih posledica. Pre sveea. ovakav izbomi sistem imnlicira nenoverenje prema biračima. Jer, ko po tom jio vom sistemu predlaže kandidate? Predlaže ih jedna gmpa liudi, odnosno delegati. Gradanin, dakle, nema neposrednog uticaja na to kandidovanje. Ako smo već pošli od toga da bhačko pravo predstavlia jedno od važnijah sa moupravnih prava (a to se pravo sastoii u pravu nekog da bude biran i u pravu da nekoc kandiduie, odnosno Irra), onda treba ozbilino razmisliti o postupku koji u znatnoj meri ograničava to pravo. Druga negativna posledica ju implicdra predloženi izbomi sistem je u mogućnostl za njegovu zloupotrebu od strane kandidacionih konferencija. Jer, moguć je veći prit’sak (koga ima ioš uvek u našem društvu) na kandiđacione konferencije nego na zborove birača, Tako ćemp doći u situaciiu da Sociialistički savez i opštinske skupštine nameću svoje kandiiđate, ili da se kandadovanie obavlja u kabinetima partijskih foruma. Uz to, opštinske skupštine započinju izborau aktdvnost tek u onom trenutku kada llsta kandidata bude napravljena i proverena od strane razmh foruma. Prva posledica koja se može nazreti u slučaju uvođenja posrednih izbora i koja je po svojoj suštind »spoljašnja« jeste pojava nezainteresovanosti za takve izbore u kojima birač nije učesnik već posmatrač i u sitvari, objekt preko koga se obavljaju izbori. Ta nemogućnost da se ostvari potpuno biračko pravo dovešće i do odvajanja rukovodstva od birača, a posledice jednog takvog stanja su svima nama dobro poznate. U svakom slu čaju, jedno je sdgurno: neposredne izbore treba obavezno uvesti za sva rukovodeća tela. Jer, ako se jx>srednim izborima htelo da spreči izbijanje pojedinih javnih afera i »slučajeva« oko izbora, onda če se to u znatnoj meri postići. Ald, tim će se konzervirati ionako neizgrađeni odnosi na planu odgovornosti rukovodstva pred biračima.

SIMON SIMONOVIC

Diskusija o reformi univerziteta u okviru tribine Pravnog fakulteta u Beogradu

|T ovoj ddskusiji pokrenuto je U pitanje reforme nastave. Rečeno je da je do sada nastava bila ekstenzivna i dabi sada trebalo preći na intenzivnu nastavu. Ja postavJjam pitanje: Sta znači to intenzivna nastava? Mi ovde moramo biti jasrni i određeni ako nešto predlažemo, te ako tražimo da nastava bude intenzivna, onda moramo reći i kako to da se postigne. Takođe, ne bih se slož r o sa idejom da u nastavu i ispite treba uvesti metod prnktićnog rada kroz ''cenjivanje slučajeva iz prakse kao što se to radi na advokatskom ispitu. Mogu sasvim slobodno reći da univerzitetska nastava ne sme da obuhvata ono što svaki pisar u advokatskoj kancelariji zna. Te poslove jedan ddplomirani pravnik može da savlada za vrlo kratko vreme u svakoj kancelariji ili sudskoj pisamici. Ono što je potrebno istaoi kroz nastavu to je visok stepen poznavanja društvene oblasti koju svaki predmet, kroz naučno uopštavanje, treba da pruži studentima. Nisam za to da naše učenje i studiranje treba da se oslobodi poznavanja činjen’ca; naime, bez poznavanja činjenica ne može se uspešno razmišljati. Naše društvo često pati od improvizaoije i improvizatora, pa mislim da univerzitet ne bi trebao da pomaže njihovom množonju. Ono što smatram to je da je naša univerzitetska nastava, u metodološkom smislu, veoma zastarela. Metodološki, ona se nije ništa, li gotovo ništa, izmenila od vremena stvaranja Velike škole u Beogradu. Razlilka je možda samo u tome što su nekad profesori prepričavali strane udžbenike a danas prepričavaju svoje. (Izuzetaka ima, alii upravo oni potvrđuju pravilo). Ovakva nastava nikako ne može da zadovolji korisnike studente. Jedan udžbenik, ma kako bio dobar i obiman, ne može da drži korak sa stvamošću. Ako je u njemu sadržan teorijski sistem nauke, on ima stalnu vrednost. Međutim, on ipak zastareva, jer stvarnost svakoga dana daje nove elemente za teorijsko uopštavanje. Student nije zainteresovan da sluša predavanja koja su već sadržana u postojećem udžbenaku.Zato su najčešće našd amfiiteatri prazni i mi moramo da se dobro zamislimo pred tom čdnjenicom i da tražimo rešenja koja bi ukinula takvo stanje stvari. Kako uskladiti taj raskorak između neophodnosti sticanja tearijskdh znanja i upoznavanja sa stalnim kretanjima u stvarnosti? Po meni, to je osnovni problem koji se postavlja pred sadašnju reformu nastave. Univerzitetska tradicija je veoma značajan faktor koji pozitivno deluje u društvenoj uloza univerziteta. Međutim, treba odvojiti tradiciju od skamenjenog stanja. Tradioija ne sme da postane kruti okvir unutar kojeg nastaju činioci koji dovode do potpune inertnosti. Očuvati tradiciju i sagledati savremeni brzi tempo života, zadatak je koji, po mom shvatanju, treba da izvrši reforma. Ja sam u »Studentu« pisao o ovom pitanju i pre junskih događaja te ne bih sada hteo da sve to ponavljam. Ali mislim, da se može reći sasvim jasno da smo danas u boijem položaju da utičemo na promene na univerzitetu nego pre tih događaja, Citava društvena zajednica danas pruža podršku nekada veoma usamljenim glasovima koji su se zalagali za reformu univerznteta. Zato bih bio veoma zadovolian kada bi večerašnja diskusija izbacMa iedan j broj jasrih i određenih ideja o tome kako da taj zamašan poj sao izvršimo.

DR RADOSLAV STOJANOVIC

Da li postoji teorijjskl I praktični smisao Studentskog samoupravljanja?

POLEMIKE • POLEMIKE • POLEMIKE • POLEMIKE •

BESMISLENI »SMISAO...« (Povodom napisa B. Džuverovlća: »Teoiijski i praktični smisao studentskog samoupravljanja« u prošlom broju »Studenta«)

Učlanku »Teorijski i praktični smisao studentskog samoupavljanja« drug Borisav Džuverović je pokušao da oceni vrednost teza radne grupe Univerzitetskog odbora (a ne Univerzitetskog odijpra, kako to piše B. Dž.) »o uccsću studenata u samoupravnom procesu odlučivanja« i da sam predloži »najrealniji model studentskog samoupravljanja«. Bez obzira na to što je na sednici od 9. XI 1968. godine Skupština Saveza studenata BU bez većih korekcija usvojila pomenute teze, pobuđen sam da polemišem sa nekim stavovima druga Džuverovića, iznetim u pomenutom članku. Drug Džuverović zamera koncepciji teza da je »čisto funkcionalistička«, jer polazi od raščlanjavanja i od radnog procesa u jednoj visokoškolskoj ustanovi kao i od kategorija učesnika u tom radnom porcesu. Naše mišljenje je da je osnovna ideja teza dobra i da takav pristup vodi rešenju problema, Naime, po našem shvatanju karakter radnog procesa u jednoj organizaciji (nije bitno o kojoj je organizaciji reč) i učesnika u tom procesu bitno određuje i samu fizionomiju te organizacije. Mi smo izvršili raščlanjavanje, ne da bismo studente, profesore i administrativno-tehničko osoblje u jednoj visokoškolskoj ustanovi posmatrali funkcionalistički, već, naprotiv, da bismo istakli dve bitne karakteristike: 1. Obrazovno-vaspitni i naučnoistraživački procesi se međusobno prepliću i čine u suštini jedinstveni radni proces; 2. studenti, profesori i administrativno-tehničko osoblje imaju različite uloge zbog podele rada u visokoškolskoj ustanovi, međutim, oni su akteri jedinstvenog radnog procesa, prema tome ravnopravni članovi samoupravne radne zajednice. Na bazi takvog određenja mi smo došli do defiincije da je visokoškolska ustanova samoupravna zajednica rađnih Ijudi (studenata, nastavnog i administrativno-tehničkog osoblja).

Ocigledno je, dakle, da Džuve-1 rović nije shvatio osnovnu ideju ] teza. Staviše, duh teza isključuje bilo kakvo funkcionalističko razmatranje problema. Druga zamerka, ozbiljnije prirode, je ta da »nije stvoren opšti model studentskog samoupravIjanja«, da »ne postoji koncepcija na višem, makro planu, već se sve svodi na jednostavna mikro raspredanja«. Prvo, smatramo da nije zadatak Saveza studenata da »stvori model« samoupravljanja, još manje »studentskog samoupravIjanja«, već je to zadatak samoupravnih i zakonodavnih organa prilikom izmene statuta i zakona (nadamo se da će Savez studenata i tim povodom moći da kaže svoiu reč). Zadatak Saveza studeflata je da principijelno razmotri kakvo treba da oude mesto i uloga studenata u samoupravnom procesu i kako bi trebalo u budućnosti da se razvijaju samoupravni odnosi u visokoškolskim ustanovama, odnosno da stvori političku platformu za aktivnost studenata u samoupravnim organima. Drugo, u tezama se nigde ne pominje termin »studentsko samoupravljanje«. Smatramo da je upravo takav način razmatranja problema duboko funkcionalistički. Ako govorimo o »studentskom samoupravljanju«, onda bismo morali govoriti i o »profesorskom samoupravljanju« itd., a to bi nas dovelo do potpune besmislice. Tu je suštinska razlika između ideje koja je izneta u tezama i ideje B. Džuverovića. Dok Džuverović pokušava da teorijski i praktično osmisli »studentsko samoupravljanje«, što je po našem mišljenju bez ikakve realne osnove, teze pokušavaju da proanđu mesto i ulogu studenata u jedinstveuom samoupravnom procesu. Treće, smatramo da kada se govori o problemu mesta i uloge studenata u samoupravnom procesu odlučivanja, ne može se izvršiti podela na »koncepcije na višem, makro plauu «i na »mikroraspredanja«. Bitno je da se razjasni osnova po kojoj je student ravnopravni član samo-

upravne zajednice visokoškolske ustanove, prava i obaveze koje iz toga proizilaze itd., a prirodno je da će studenti, kao ravnopravni članovi samoupravne zajednice, »deliti sudbinu« ostalih članova te zajednice (nastavnog i administrativno-tehničkog osoblja) i to kako na »makro« tako i na »mikro« planu što je uslovIjeno opštim nivoom razvijenosti samoupravnih odnosa na Univerzitetu i u društvu. Drugim rečima, studenti će se inkorporirati u društveni sistem samoupravljanja (po terminologiji B, Džuverovića »na makro planu«) prirodnim tokom, ukoliko budu postali ravnopravni članovi samoupravne zajednice visokoškolske ustanove i u onoj meri u kojoj će se uključivati i ostali članovi samoupravne zajednioe, nastavno i administrativno-tehničko osoblje. Kakvo i koliko bi trebalo da bude to uključivanje, problem je za sebe i on zahteva posebno lazmatranje. Očigledno je da bi se u tom slučaju postavilo pitanje razvijenosti samoupravljanja uopšte na Univerzitetu, materijalne osnove tog samoupravljanja itd. U drugom delu svog članka. Džuverović pokušava da »usposlavi najrealniji model studentskog samoupravljanja«. Taj deo članka nemamo namcru da komentarišemo iz prostog razloga (a to proizilazi i iz dosadašnjeg razmatranja) šlo »model studentskog samoupravljanja« može biti samo najobičnija fikcija, bez ikakve realne osnove. Prema tome, naša je konstatacija da se »studentsko samoupravljanje« može samo fiktivno teorijski i praktično osmisliti. Suprotno, mesto i uloga studenata u jedinstvenom samoupravnom procesu u visokoškolskim ustanovama, a time i šire u društvenom procesu samoupravljanja, može se i teorijski i praktično osmisliti jer ima realnu osnovu u mestu i ulozi studenata u radnom procesu u jednoj visokoškolskoj ustanovi. Umesto zaključka: neko ipak j »površno tretira unutar univerzitetske odnose«.

T. CELENKOVIĆ

Besmisleni smisao

Husrev-beg je negde sredinom XVI veka u Sarajevu osnovao čuvenu medresu i n.jenim učenicd ma obezbedio pored hrane i stana i ogroman džeparac. Jadni beg je umro ne saznavši da ie svo jim novcem obezbedio »osnovne pretpostavke« studentskog samoupra vl j an i a. Teza, da se rešenjem materijalnih problema Univerziteta rešavaju i svi problemi studentskog samoupravljanja, ima sve više pristalica i postaie sve popularnija. Ovo vulgarizovano shvatanje studentskog samoupravljanja ima svoju osnovu u primitivnoj veri da se novcem može sve postići (»para vrti gde burgija ne može«), i u toliko ga je teže iskoreniti iz jedne sredine koja bi inače trebalo da bude veliki protivnik takvih shvatanja. S obzirom da se ono zasniva na verovanju, a ne na argumentima, veoma je teško uspešno polemisati sa onima koji zastupaju ovakve teze. Smatra se za dovoljno da: 1) studenti odlučuju (ili kod onih koji zasupaju ovo mišljenje u blažoj formi saodlučuju) koliko materijalnih sredstava društvo mora da izdvoji za potrebe visokoškolskog obrazovanja (B. Dž. stidljivo i konfuzno formuliše ovaj stav kada kaže »da je ono (tj. studentsko samoupravljanje) izvedeno na nivo globalne raspodele u dmštvu (!)«; 2. studenti raspodeljuju dobijena sredstva »koja se odvajaju preko republičkih, pokrajinskib i drugih organa«. (Pitanje ko raspodeljuje ova sredstva je »ključno pitanje«. Pri tom se autoru (tj, B. Dž.) čini da bi najbolje bilo da to rade osnovnj korisnici, a ne neko izvan njih«); Pored toga studenti raspodeljuju ona sredstva koia se odvajaju od strane pojedinih orsanizacija, preduzeća, ustanova«. Ukoliko bi raspodelu ovih sred,;tava vršili studenti onda bi se : zbegle sve one negativnosti ko:e se javljaju pri raspodeli tih sredstava.«

Protdv ovakvog shvatan ja smisla studentskog samoupravljanja može se navesti niz činjenica, na primer, da se bit problema prenosi na relativno sporedne momente, da se na taj način regulišu samo neki odnosi koji inače ne zadiru dovoljno u sam problem samoupravljanja, da se na ovaj način skida odgovornost sa sebe za neuspeh samoupravljanja itd. Međutim, glavni prigovor ovakvim shvatanjima je da se mešaju uslovi normalnog opstanka Undverziteta sa uslovima samoupravljanja kao i to da se rešenjem rnaterijalnih problema ne rešavaju (niti su oni uslov rešavanja) bitni problemhi samoupravljanja na Univerzitetu. Na Univerzitetu se ukrštaju veoma različiti interesd studenata, nastavnog osoblja i administrativno-tehničkog osoblja. Potrebno je dodati da ti interesi sami u sebi nlsu jedinstveni. Samo iluznonisti i oni koji neče đa vide činjendce onakve kakve one jesu mogu da tvrde da ti interesi egzistiraju u sveopštoj harmoniji i bez ikakvih međusobnih sukoba. Cinjenica je da sukobi interesa postoje kao ito da samoupravljanje mora da omogući njihovu ravnotežu. Ukoldko do toga ne dođe, kao što je to do sada bilo, onda se samoupravljanje svodi na najobičniju farsu. Otuda sledi da osnovno samoupravno telo (tj. ono koje je jedino kompetentno da donosi sve važne odluke) mora da bude sastavlieno na takav način da onemogučava zadovoljavanje jednih interesa na račun drugih. Jedino to znači rad'kalnu izmenu situacije na Univerzitetu, jedino to znači onemogučavanje pojave koja je karakteristična za dosadašnji proces »samoupravljanja« tj. da su interesi studenata redovno bivalj zapostavljani kad gcd su dolazili u sukob sa interesima nastavnog osoblja.

Najvažniii međusobni odnosi koje samoupravlianje treba da reguliše su odno&i studenata i nastavnog osoblja, kao i cxinosi Univerziteta i društva. PostavIja se pitanje: koji ic od ova dva odnosa primarniji i značajndji za proces samoupravljanja, odnosno, da li se uopšte može reći da je jedan uslov drugog I da je njegovim samoupravnim orgamizovanjem automatsski rešen pro blem samoupravljanja na Univ jrzitetu. Drugo pitanje je daleko ispravnije zbog toga što oraogućuje da se dođe do suštine problema samoupravljania, tj. samoupravno organizovati sve odnose na Univerzitetu kao i njegov odnos prema društvu na takav način koji onemogućava ugrožavanje bilo čijih interesa. A prvo pitanje je pogrešno, jer ima za konsekvencu shvatanje koje insistira na jednostranom rešenju odnosa Univerziteta i društva (B. Dž. zastupa ovo stanovište u svom tekstu o smislu samoupravljanja). Drugim rečima, uzimaju se u obzir samo obaveze društva prema Univerzitetu i tvrdi se da je njihovo ispunjavanje uslov, osnovna pretpostavka samoupravljanja; dakle, obaveze Univerziteta prema društvu bivaju potisnute u drugi plan. Od društva se traži da se na demokratski način odnosi prema jednoj instituciji koja nije u stanju da prevlada svoj neofeudalizam, koja nije u stanju da svojim zastarelim metodama i odnosima formira stručnjake kakvi su društvu neophodni. Ovo vulgarizovano shvatanje samoupravljanja ne može da shvati nužnu vezu između reforme nastave i samoupravljanja, upravo zbog svojih otpora prema reformi.

SRECKO MIHAILOVIĆ

NAPOMENA REDAKCIJE: l T sledećem brolu obfavićemo odgovor Borisava Džrverovfća, a istovremeno pozivamo i ostale čitaoce da se ukljfuče u započetu diskusiju.

1958 24

STUDENT

Strana 3.