Студент

Pismo studcntima Čehoslovačke Socijalističke Republike

Dragi drugovi, U okviru velikih napora da se duh i suština poslejanuarskc т>о litike Cehoslovačke Sccijalističke Republike sačuvaju u otežanim usiovima, akcija koju vodite predstavlja jasan izraz vaše podrške progresivnom demokrat skora kursu čchoslovačke komunističke partije i Vlade na čelu sa Dubčekom, Svobodora, Smrkovskim i Cerniikom. Vaše đostojanstveno držanje pokazuje da ste vi svesni složene nolitičke situacije u kojoi se nalazite ali isto tako nokazuie i svu vašu ođlučnost da i dalje pružate punu podršku i aktivno učestvnjcte u progresivnom socijalističkorn kursu za koji su se radnička kla sa i narodi čehoslovačke jasno opredelili u jannaru 1968. godine. Podrška studenata Beogradskog univerz'teta vašoj akc’ji proizilazi iz našeg stava da dal.ii razvitak socijalističkog društva nije moguć bez razvijanja demo kratskih i humanlh odnosa. Drugarsk! vas pozdravljaju, STUDPMTI PFDGRABSKOG UNIVERZITETA

Kod nas je neki sposoban čovek (E. M.) nedavno stvorio čitav mali kapital od svega dve knjige! To je na pnd pogled čudno, jer knjiga slabo »ide«, AJi, to nisu biile samo knjige. One su bile politički (i to ne privatno) obojenc. Sem duhovnih sadržale su i« ix>litič• ke supstance. ZA T 0 su se latko i plodile i portovčavale. Ni na kraj pameti mi nije bilo da lomim štaip nad tim, na kraju krajeva ved uhapšenim čovekom. Mene interesuje nešto drugo: krtko se to političke supstance pretvaraju u kapital, kako se »ponovčavaju«. Jedan poznati lik iz književnosti to može dobro ilustrovati. Ostap Bender, čovek za koga se u krjtici cbiono kaže da je bio prototip špekulanta, »којеga su Iljf i Petrov geniijalno išibali«, nije bio samo »špekulant«. Jer da je bio, odavno bi iščezao kao literarna tvorevina. Čim još živi, posle toliko decenija, sigurno je da su tim Dkom iskazani neki »perzistentni agregati«. Ostap Bender je jedan od samorodnih fclasika ekonomske misli. On je kao efconomist nagonski' naslutio kako se u »uslovlma socijal : stičkog vlasništva« najbrže može umnožavati kapij tal. I U doba nascentnog, tek rođe! nog socijalizma vladala je velij ka revclucionarno-efconomskai j Remansa. Tada se verovalo da uspostavljanjem kolektivnog ili korporativnog vlasništva kapitrd automatsfci gubi svoje prij marno svojstvo oplođavanja. I Ljubimd акопогшке romanse I šlrili su svian sredst\ima prinudne pedagogije iluziju da je sam čin korporativizacije vlasništva magički najedared ukinuo moč fcapitala da postiže profiit. Međutim, Ostar Bender је znao da to nije tačno. Јег je kao elementami ekonomist shva tio da kapital nije novac. On je shvatio da kapital ima Jjudsko lice, da je sačinjen od osmeha, znoja, krvi, iđeala, snova i gnoja živih Ijudi. Bender nije bio cd naivniui marksista koji vemju da je kapital samo кеза s parama. On je, ako se njegov jezik analizira, cinik uvek spreman da se pozove ndi viši iat* res, na Ijudski ideal u činovnićkoj interpretaciji. To prizivanje ideala nije slučajno. Kao čovek koji želi bez rad sr Ja übere vlšak vrednosti on je snvršeno savladao »korporativne sublimate«, je znao da se u kolektivističkoj državi može obrati samo destilisani i ne elementarni* oblik kapitn’a. Jedanput se, predstavio kao sin kapetana šmita, revolucionar po naslođu, drugi put predstavnike starog režima zastraišuje proleterskom budnošću, tre či put, u domu oronulih starica on je predstavnik vlasti, kontrolni organ, revizor. Stalni izvor satirlčkog saznanja koji* već decenijaraa veje iz knjiga Iljfa i Petrova jeste saznanje da se u uslovima korporativnog vlasništva kapital sublimira i gubi fisk

CRTEŽI K.R.M.T.F. (INDIJA)

Ostap Bender i „Korporativni sublimati"

APOKRIFNE BELESKE

I alnu formu, On sve više postaje poLitički kapital. INFLACIJA KAO EKONOMSK.A POLITIKA Kolektivni kapital јша jednu draž: on je praktično neotuđiv. Jedan kesaroš može opljačkati individualnog vlasnika. Može ga orobitii drumski, u podrumu, na* tavanu, u mraonoj ulici i u po bela dana u pisoaru ili u trolejbusu. Indiividua’čeve predmete možemo oluđivati provalama i' trgovačkim lukavstvimai. Ali kor porativno vlasništvo je neotuđ;vo jer je zasnovano na razradnom sistemu zaštitnih odnosa. Klasični korporativni vlasnik, birokratska država, drži u svoiim rukamr. kovnicu nov ca i inflatorrrm potezima uvek može da zaštiti svoju sumu kapitala. Ma koliko је orobliavali. ona odštampa vagon-dva banknota i začas je tiim potezom bez ikakve policijske prinude, učtivo , čovečno, bez egzekucije i poreznika, izvukla svakom građaninu iz džepa jedan ravnomemo odmereni procenat novca (i To je jako kulturao, ali iluzija je verovati da inflacijska (predreformska, kako je danas zovemo) ekonomska politika podiže kulturu i blagostanje zajednice. Jer ona uvek prvo i ргшшгпо obezbeđuje baš one koji fiskalnu slavinu otvaraju: aparatčike, opsluživačs, pri'jateIje i uživaoce mecenatstva aparaitovog. Drukčije bi bilo neprirodno. BANKA UUDSKIH DUŠA Totalitarni korporativni vlasnik, policijska država, već manje pridaje značaja kovnicama novca i bankama. Ona čak pljuje po novcu, gadi ga se i progoni' ga kao prljavu stvar. Njona banka i njen trezor u kome je smešten politički kapital čitaive zajednice jeste centralna policijska kartoteka. Ona je jed na savršena banka Ijudskih duša. I nositooi totalitamog ekonomskog načela nngonski znaju da kapital u uslovima korporativnog vlasništva nije izgubio svoju moć oplođavanja, ali mu ne daju dai se javno ispolji. Ne daju mu da se finansijski materijalizuje. On je tamo kripto-l k a p i t a I, sabijen je u škrinje kartoteke, i to tako što je svakom pojedincu odmereno koliJci mu je radijus sociijalnog кгеtanja. Ako je »lajao«, to jest, ako se pokazivao kao koja ne poštuje uvedeni sistem zaš'titnih odnosa, poiedipac će biti ocenjen kao egol'stička, lakoma i nezajažljiva persona koja

ugrožava ili može da ugrozi korporativno vlasništvo. ПЈ slici rečeno, to izgleda ovako; neka je korporativno vlasni'štvo njiva deteline. Ja naravno neću kravu, ma koliko mlečna bila, poslati da mi njivu čuva. Pustiiću tamo neke mesoždere, nciravno). Po načelima sadržanim u toj slici, u totalitamoj državi se sudbinski strogo predodređuje i determinira radijus sociijalnog ketanja za praktično svalcog pojedinca. Ideal je u tim sredinama da se za svakog stanovnika otvori karton, To je praktično nemoguće ali' tome uvek neko teži. Recimo 1966-te kada je kod nas došla do izraza sklonost ka brojanju takvih stvari, novine su javiie da je u jednoj naišoj republici od nekih četiri', pet miliona žitelja karton bio otvoren za milion i 200 hiljada stanovnika. Ali' podaci za ostale republike nisu bili objavljend, ili ih ja nisam pročitao, jer ne čitam novine svaki dan. SIMULACIJA PRĐHTEVA Ovu anegdotu itz jednog našeg radikalno kritikovanog i prevaziđenog perioda naveo sam samo kao podsetnik koji pokazuje da »etatizam« nije ni izmiišljena, ni istorijski daleka opasnost. On preti svakom pa čak i demokratskom društvoi, jer su etatističke tradicije danas izuzetno jake istorijske tradicije. Etatizam je ona takozvana latentna šansa svakog istorijskog trenutka. A u etatizmu vlaria usled svega navedenog, ovo pravilo: što je pojedinac manje spreman da icpoljava svoju ličnost, to mu se daje veća šansa da upražnjava korporativno vlasništvo. Prisila koja se kontrolnim sredstvima nameće pojedincima, reflektuje se u karakteru pojedinaca kao totalitama slmulacija porhteva. Sto je tamo čovek skriveniji i frigidniji to će imati veću šansu da manipuliše javnim dobrima (kapitalom). Sto je skromniji u ispoljavanju pro hteva, to će mu se oni lakše zadovoljiti. Zato je frojdiizara onako rigorozno zabranjen u svim totalitaraim sistemima bez razlike. Jer taj tvrdi da su svi Ijudi iiza svoje karakteme maske podjednako strasni. No, iako je zaista reč o simulaciji prohteva, iako je ova restriktlvnost u totalitarnim sistemima naimetnuta, neprirodna i prisilna, ona ipak blokira produktivnost Ijudi. Dž. Haksli' se čak pitao, nisu li sumnjičavost, zimogrižljivost, bojažljivost, patrijarhalnost u ponašanju Ijudi u takviim sistemima, ako potraju decenijama, prerasld u biološku

promenu biča. Ako bi ova morbidna sdutnja neodarvinista bila iole tačna to bi onda ispalo da postoji hommo birocraticus kao jedna originalna subspeciija. MASOVNA UMORSTVA ILI »NEGATIVNO PROFIT« Bio subspecija, ne bio, on је kao proizvođač restriktivan. Nije slučajno što se u totalitamim državama stalno viče na uzbunu da treba voditi borbu za veću produktivnost rada, umesto da se čoveku prizna njegovo prirodno stanje radljivosti. I ne samo da mu se prizna, nego još i da mu se za to da prostora. Naravno tamo imaju svoje spe cifične načine za obezbeđivanje radnog prostora. Lako je, na prirner, rešiti problem nezaposlenosti ako se übije nekoliko miliona Ijudi, a u logor pošalje pet-šest miliona, da rade i da jedu čorbu od repe. Tako se tamo oplođava kapital. Profit je tamo negativan! Ima još jedna veština: regimentacija nezaposlenih, i njihovo slanje u druge države u nekakve militantne misije. lako se tada viče da su oni u svetoj, krstaškoj ili nekoj drugoj misiji, i da je njihovo funkcioniranje nadasve I vredno-, t oni nisu man je nezapoI sleni svojom neproduktivnošću, nego što bi to bili u uslovima' sedenja na berzi rada. Ergb, jedan je korak od simulirane do neproizvođačke ličnosti. Ergo, kripto-kapital u totalitamim sistemima postaje restriv ktivni kapital. I ume da proizvede invertni, negativni profit. A baš to što je restriktivan omogućava sjajnu frazeologiju u duhu velelepnog humanističkog privida: »naš kapital, kažu, ne poznaje profit«. Međutim, profit se baš zbog pomenute neotuđivosti korporativnog kapitala ne übira na nivou korporativnog vlasništva, već na nivou korporatlvnih sublimata. Za razliku od buržoaiske Engleske 19. veka gde je Marks pra tio kretanje kapitala, u savremen:m diktaturama se uvek pre može otkriti kretanje tenkova od kretanja kapitala. Tamo uvek glume da se živi od reči i ideja a ne od ruva i kaiuva. SUPSTANCE To je ono što je znao Ostap Bender, kad je onako odlikašk; učio onaj speoijalni duhovni jezik kojim se nadgrađuje korporativno vlasništvo. Njegova tra<■ gedija nije bila u tome što birokratsko vlasništvo postoji, već u tome što je ograničeno, što teško i sumnjlćavo, restriktivnobojažljivo regrutuje nove pripadnike svoga kmga, što ih čak \тlо rario tamani i diskvalifikuje. A večna svežina ovog lika je u njegovom lucidnom saznanju da se političke supstance mogu pretvarati u ekonomsku vrednost. To je znao i E. M.

RASA POPOV

Studentski pokret u Italiji

POVODOM KNJIGE »DOCUMENTI DELLA RI VOLTA STUDENTESCHA« (»DOKUMENTI STUDENTSKOG REVOLTA«)

U jednoj edidji' talijanske izdavačke kuće »Latreca«, u kojoj su objavljena dela amenćkog crnačkog lidera Stoklija KarmajIda, filosofa Herberta Markuzea i drugih, iizašli su u jednom tomu a važniji dokumenti taiijanskog studentskog pokreta od 1966. do početka 1968. Dokumenti potiču sa dvanaest talijanskih fakulteta i tmiveržiteta gde su se odvijale studentske manifestacije i svi su kolektlvno u svojeni od skupštine studenata, mahom za vreme mnogobrojnih štrajkova i ckupacija fakulteta. Dokumenti su propraćenl kraćim beleškama o toku manifestacija za vreme kojih su pisani i usvojeni. Knjiga sadrži preko 300 stran/ca. Zanmiljivo je da su zastupljeni najviše arhjtektonski fakultcti ‘c-.iri). Međut'm, to je istovremeno i jedind fakultet tehničkih nauka čijii su đokumenti objavljeni u tomu. Ostali su sve fakulteti društveni'i nauka i filosofije. Među njima valja pomenuti dokumente koji su se od vijali na Sociološkom fakultotu u Trstu (to je jedini fakullet te vrste u Italiji) i zajedničkog pokreta na Filosofskom, Pravnom i Nastavničkom fakultetu u Torinu. Cilj svih tih fakultetskih d unl'verzitetskih manifestacija (od kojih se svaki posebno naziva pokretom) bio ie jedinstven: undverzitetska reforma. Naime, u Italiji se smatra da univerzitet i nauka moraiu biti nezavisni i neutralni u cdnosu na poli'tiku. I ranije se znalo da ie to fikciја, ali је nieno razobličcnje bilo naroo'to isticano u okvru italijanskog studentskog pokrela. Inak ie to odredilo da studentski pokret u Italiji započne kao nokret za reformu univerziteta. Takav početak neophodno je morao da odredi' i sam tok borbe. Od samog početka odvojili su se profesori, pa se univerzitetski establfshment suprotstavio studentskom pokretu. Dru-

go, još važnije jeste da je takav tok doveo studentski' pokret do saznanja da je univerzitetska reforma nemoguča bez reforme celog društva, jer je un.verzitet sastavni deo ekonomske, političke i kulturne strukture društva. Ta struktura određuje tizionomiju univerziteta i' njoj univerzitet služi. Tako je studentski pokret od kritike unverziteta dospeo, utvrđujući njegove uzročne funkcionalne veze sa globalnim društvom, do kritikc strukture kapi'talističkog društva i do zahteva za njegovom promenom. Jer, reforma univerziteta nije mbguća bez kore nite promene društvenom sisteша u ceFni. To je stavilo studentski pokret na revolucionarne pozicije. U svojoj kritičkoj analizi studenti su se poslužiii marksističкош metodologijom, čak eksplicitno to ističući (što u Italiji već samo po sebi mnogo mači) i odredili univerzitet kao ustanovu kapltalističkog robnog dru štva. Ona obezbeđuje tržlštu гоbu, radnu snagu (sa nekim posebm*m osobinama). Te posebne osobine sastoje se u tome da se stvarlaiu intelektualno defektni stručnjaci, јег su oni kroz proces nastave, kroz ех cathedra predavanja i kroz Ispite naviknuti i učeni da memorizuju i da što vemije ponavljaju, a ne da razmišljaju, pa se ponašaju prema logici hPerarhije, a ne prema logici intelektualnog razmišljanja. To su sve karakteristike društva u koje'oni treba da se uklope i takve stručniake društveni sistem i zahteva. Ovo u osnovi' ne odgovara stuđentskoj predstavi o intelektualcu kao kritičkom biću. Studenti zahtevaju nov načln stu-

diranja u kome bi student imao aktivnu ulogu’ na seminarima i diskusijama, u kome bi se kroz proces zajedničkog rada premostio hijerarhijski jaz između studenta, asistenta i profesora. To bi postao glavni način sticanja znanja, mada sticanje znanja ne bi bilo više jedini ci'lj studiranja (naroči'to kod humanističk'h disciplina), već aticanje kritičkog načina mišljenja. Predlaže se da dovoljno učešće u takvom obliku rada zameni ispit, o čemu bi' odluku zajedno doneli i nastavnici i studenti. U ođnosu na sebe same studenti Italije su veoma kritični i uzdižu se iznad svojih uskih interesa. Oni sami režu grane na koji'ma stoje na kojima se zasniva njihov druŠtveni položaj. Oni ističu da njihov društveni položaj ne zavisi od njihovog rada Ј ustaju protiv toga. Porodici, toj osnovnoj ekonomskoklasnoj grupi prepuštena je materijalna strana brige o obrazovaniu. A ta materijalna strana tako је težak društveni uslov da mnogi ne uspeiu da ga savladaju, upravo u skladu sa ekonomskim položajem porodice. Treba obezbediti ne samo stan, hranu .i odeću, već i knjige, školski nribor i platiti školske takse (koje su i u javnjm školama vrlo visoke). Deci siromašnih rodUelia takoreći ie neraoguće probiti se kroz niz tih ekonomskih barijera. Pored to ga bariiere su i dmge priroile, na nr. kultnrae. Kultura, koia se u školi neguje, sasvlm se razlikuje od one koia postoii u slromnšnim radničkim i seljačkim sredinama. To od samog početka uslovliava da đete siromašnog porekla buđe hendikenirano i u odnosu na školski uspeh.

Ali čak i ako uspeju da preskoče sve te barijere i da clobiju diplome visoke stručne spreme deca siromašnog pore* kla nisu jednaka u mogućnostima za zaposlenje, a time i za zaradu i društveni položaj u odnosu na diplomirane studente poreklom iz boeatijih kiasa. Ovi druei se zapošljavaju bilo u porodičnim preduzećima bilo preko veza koie imaju njihovi imućni rodltelji, tako đa onira prvima ostaju samo drugorazredna radna mesta ili čak ni to: oni ostaiu duže vremena nezaposlent. Zakliučak je sludenata torinskih fakulteta da u Italiji pravo na studije ne postoji. Rešenja koja studenti« predlažu veoma su radikalna: oni' zahtevaju da se materiialna strana briea o obrazovanju prenese sa roditelja na društvo. Država treba studentima da plaća njihov rad. Na taj način bi se u korenu moglo boriti protiv геprodukovanja društvenih nejednakosti. Međutim, oni ističu da ie to samo jedna mera. Za menjanie društvene kulture potrebna bi bila mnogo dugotrajnija i teža borba. Struktura vlasti na italiianskim un'verzitetima izrazito je konzervativna i gerontokratska. Profesor ima skoro neograniČenu vlast nad asistentima } njibovim radom. kao i u odnosu na studente. Studenti nisu uspeli da nađu zajedničku ognovu za razgovore sa profesorima u odnosu na sistem unravlianja univerzitetom i fakultetom. Studentv zahtevaju da oni sami unravljaju (ili, barem da učestvuju u uoravlianiu) ali ne pređstavničkim putem, već »neposrednim samoupravlianjem« u vidu skupštine studenata.

Italijanski stuđenti bavi li su se i* drugim pitanjima, mada perifemo. Meau njiraa valja pomanutđ vijetnamski rat. Mada se inače okupacije fakulteta nisu završavale policijskira nasiIjem, to se desilo sva četiri puta kad su studenti zauzeli fakultete protestujući protiv rata u Vijetnamu. Vidljivi plodovi talijanskog studentskog pokreta su skromni. Jedini insti'tucionalni plod je da je studentima sociologije геšeno pitanje stručnog nazita i to na solomonski način: »diploша političkih nauka iz oblast' sociologije«. Studentski pokret onemogućio је usvajanje u parlamentu jednog umerenog predloga univerzitetske reforme, ali nije uspeo da privoli parlament da donese zakon koji bi njemu odgovarao. Studehtski pokret uzbudio je javno mnjenie zemlje, ali ga nije pridobio. To je dobrim delom i zbog toga što su sredstva masovnih komun> kacija mahom antistudentski raspoložena.

SERGEJ FLERE

PREDRAGA П!Г ’IT ” I ’EVICA

СПТЕ2:

Telegram: Grčkoj vladi i ambasadi Kraljevine Grčke u Beogradu

Oduzeti slobodu jednom narođu znači učiniti najveći zločin nad tim narodom. Pokušaj atentata od strane Aleksandrosa Panagulisa zato shvatamo kao jeđan protest i otpor protiv neslobode i diktature, a njsgovu smrtnu kaznu shvatamo kao nastojanje Grčke vlade da nastavi okrutnu diktatum. Ogorčeni na tak vu politiku grčke vlađe i kaznu koja je izrečena Aleksandrosu Panagulisu, protestvujemo u ime slobode i Ijudskog dostojanstva. STIJDFMTI BFOGRADSKOG UNIVERZITETA

"Štrajkači" kažnjeni

U OSMO.T REOGP \DSKOJ GIMNAZIJI V

23, oktobra održana ie sednica Nastavničkog veća Osme beogradske gimnazije. Najvažnija tačka dnevnog reda bila je diskusija o nedavnom napuštanju nastave pojedinih učenika iz gimnazije. Na sednicu su pozvami predstavnici odeljenja koja su štrajkovala. Sednici nisu prisustvovali svi profesori. Atmosfera ovog skupa nimalo nijc odgovarala niegovom značaju i važnosti. Posebno je za osudu neparlamentarnost profcsora. Dok su neke učcnice govorile, pojedini profesori su dobacivali: »Skrati jezik mala, pazi šta govoriš«. Neki su nak nezainleresovano čilali novine za vreme diskusije. Učenici, ni ovog puta, nisu pokazali jedinstvo i čvrstinu u ođbrani svojih stavova. Tako je цčenik trećeg razreda izjavio da je njegovo odeljenje »nagovoreno« da napusti nasfavu i da se oni kaju... Kasnre se pokazalo da je on u stvari ponovio reči svog razrednog starešnie. Profesori nisu bili složni 11 osudi ovog postuoka. U diskusiji su često pominiali saslanak uc?nika koji je održan 5. oktobra na Trgu Marksa i Engelsa. Neki od niih su taj skun učenika nn> tumačili kao akciju političke prirode i to ie bila jedina »značajna« činjenica koie su se držali. lako na sastanku niie donet neki odredeni zakliučak. učenicima je rečeno da mogu ići. Pošto su ovi napustili sednicu, doneta ie odluka o kažniavaniu svih učenika koji 5. oktobra nisu bili na nastavi, ukorom direktora i sa onoliko neonravdanih časova koliko je trebalo da ima tog dana. Postupak ie okaraklensan kao akt javašluka i nepoštovanja školskog reda i kao negativan sa »šireg društvenog stanovišta«. Dobija se utisak da su učenici pozvani da prisustvuju ovoj sednici samo da bi se ispunila forma pri vršcniu ovakvog postupka. bez stvarne želje i spremnosti da se naslušaju njihova mišljenja. Postavlja se pitanje da li će izrečene kazne imati željeno dejstvo? Da li je ovakvo rešenje način da se übuduće spreče sl'ični postupci? Jer, uvek je najlakše baciti krivicu na učenike i tako izbeći ispitivanje svojih grešaka. I tako se epilog jednog pokušaja da se krajnjim sredstvima utiče na svest (i savest) nastavničkih kolegijuma neslavno završio.

ZLATKO ISAKOVIC

8.

STUDENT

l)il. 23 2«