Студент
Hromozomi u humanoj patologiji
NAUCNI prilog
Još od Hanseman-a 1891. godme u humanoj medicini postoji veliki interes za izučavanje hromozoma. \ Taj interes je danas još logičniji kada se zna da se nasledni materijal, geni, čija je bitna komponenta DNK (dezoksiribo-1 nukleinska kiselina) nalazi u hromozomima. Poznato je da svaka telesna ćelija živih bića pa i čoveka ima stalan broj hromozoma, označen sa 2n. Jednu polovinu hromozoma označenom sa
n organizam je dobio od jednog roditelja, a drugu polovinu n od drugog u procesu oplođenja, tako da je normalni broj 2n (diploidan broj). Iz ovoga se da zaključiti da polne ćelije roditelja imaju polovičan broj hromozoma (haploidan), a spajanjem polnih celija u procesu oplodnje uvek se vaspostavlja diploidni broj (2n). Broj hromozoma čoveka utvrđen je 1956. godine, kada su Tjio i Levan iz genetičkog instituta Lund švedska definitivno utvrdili da je diploidni broj hromozoma čoveka 46 a ne 48, kako se do tada mislilo. Svaka čovekova telesna ćelija sadrži 22 para hromozoma (bivalenta), nazvanih autosomi, i po dva seksualna hromozoma, označena sa XX za ženski pol i XY za muški pol. Te vrednosti su konstantne kod normalnih i zdravih osoba (slike 1,2). Na slikama je pokazan izgled hromozoma telesnih ćelija muškarca i žene u vreme metafaze (etapa u ćeličnoj deobd) poređani u kariotip sa izdvojenim XY odnosno XX polnim hromozomima. Danas, uz upotrebu savremenih laboratorijskih metoda (kulture ćelija i tkiva u staklu, biopsije kože, muskulature, iz leukocita periferne krvi punkcijom koštane srži i dr.) medicinske laboratorije mogu brzo i tačno da utvrde broj i izgled hromozoma pacijenata, tako da je analiza hromozoma čoveka stekla svoj normalni status u medicinskim laboratorijama kako u svetu tako i u našoj zemlji. Moglo bi se odmah postaviti i umesno pitanje kakav značaj ima analiza hromozoma u humanoj medicini? Odgovor na to pitanje dat je 1959. godine, kada su Lejeune, Gautier i Turpin otkrili prvi put nenormalnosti hromozoma kod Down-ovog sindroma (mongoloidna idiotija). Pac : jenti sa ovlm oboljenjem imaju tri hromozoma 21 umes*o dva, tako da je ukupni broj hro-
mozoma kod svih ćelija 47 umesto 46, znači ovi bolesnici imaju jedan prekobrojni hromozom i to uvek u 21. paru Kod ovog oboljenja moguće su i razne kombinacije preuređivanja humanog kariotipa (hromozomskog sastava), kao npr. jedna polovina telesnih ćelija ima normalni kariotip a druga polovina je sa 47 hromozoma; takve slučajeve nazivamo mozaicizmom. Prekobrojni hromozom je uvek iz grupe G odnosno iz 21. para.
Vratićemo se ponovo na slike 1 i 2 i dodati da se na njima vidi da su hromozomi grupisani po izvesnom sistemu u nekoliko grupa, po veličini, obliku i još nekim osoblnama. Cesto se može desiti da se ovaj prekobrojni hromozom 21 translocira (ргеmesti) na neki drugi hromozom iz druge grupe, pa tada imamo prividan broj od 46 hromozoma. Tačnija analiza svakoga hromozomskog para otkriva ovu translokaciju po njenoj patološkoj izmenjenosti. Postoje još i druge kombinacije izmena kod ovog sindroma. Pored ovih autosomnih abnormalnosti postoje i mnoge druge 1 vezane za druge sindrome i za njih specifične. Zanimljive su abnormalnosti polnih hromozoma. Ranije smo istakli da muškarac u svom kariotipu nosi XY polne hromozome a žena XX, tako da se analizom polnih hromozoma (pored drugih metoda) može tačno utvrditi pripadnost polu pacijenata tamo gde je ta dijagnoza nužna (razni tipovi hermafroditizma i pseudohermafroditizma.) Utvrđivanje seksualnih hromozoma značajno je kod mnogih s:ndroma, npr. Turner-ovog i Klinenfelter-ovog (nenormalnost ■ ovarijuma i testisa). U prvom slučaju najčešće nedostaje jedan X hromozom, pa umesto 2X (XX), kariotip poseduje ХО, i tada postoje 45 umesto 46 hromozoma. U drugom slučaju kod Klinenfelter-ovog sindroma konstituciia polnih hromozoma je takva da se nalazi jedan prekobroini X hromozom, pa umesto XY tipa karak*erističnog za muškarca postoji XXY; u tom slučaju ćeIje obolelog sadrže 47 hromozoma. No stvari mogu da se komplikuju, pa u prvom slučaju mogu postoiati 3,4 pa i 5 hromozoma X (XXX, ХХХХ, ХХХХХ), te tada u ćelijama nalazimo 47, 48 i 49 hromozoma. Iste komplikacije mogu pratiti i Klinenfelter-ov sindrom pa ume-
sto tipa XXY možemo naići na kariotipove sa XXYY, XXXY, XXXXY, sa 48, 49 i 50 hromozoma u ćelijama pacijenata. Moguće su i druge kombinacije, npr., stvar se još više komplikuje kod tzv. mozaičnih tipova, gde pored karioipskih izmenjenih ćelija postoje i normalne. U poslednje vreme u našoj i inostranoj štampi bilo je reči o osobama muškog pola koje u ■svome kariotipu nose XYY polni komplement. Postoje gledišta
da je takav sastav polnih hromozoma karakterističan za patološki izmenjene osobe, izuzetne agresivnosti i teške kriminalce. Misli se da bi anal’za kariotipa ovih osoba mogla poslužiti kao ekspertiza na sudu no cela stvar je u toku proveravanja, a konačan sud po tom pitanju nije donet. Analiza kariotipa može biti značajna i prilikom spora o očinstvu. Nužno je napomenuti da se osobe sa ovim anomalijama (nenormalnost polnih hromozoma) često nazivaju super muškarac ili super žena, što je u osnovi pogrešno, pošto su bolesn'.ci sa ovim nenormalnostima i psihički i fizički patološki izmenjeni. Nije za zanemarivamje činjenica da se Klinenfelter-ov sindrom javlja na svakih 400—600 novorođenih n/uškaraca a Turnerov na 5.000 novorođenih žena. Na kraju bismo izneli i podatak da u mnogim slučajevima hronične mijeloidne leukemije (ili granulocitne) postoji jedan hromozom u kariotipu koji je izmenjen na taj način što mu nedostaje jedan deo doniih dužih krakova kod para 21, Taj hromozom karakterističan za ovaj oblik leukemije nazvan je »filadelfiia« hromozom i njegova identifikacija ima značaja u dijagnostici ovog tipa leukemije. Postoje naučni podaci da su hromozomi i kod drugih tipova kancera patološki izmenieni, Značaj ovih podataka prevazilazi praktičnu stranu problema (dijagnostika) i ima značaja u objašnjenju kancera kao biološkog fenomena (niegove etiologiie i patogeneze). Na osnovu ovih podataka nikla je i teorija da je rak somatska mutaciia, i ovakvo gledište ima sve više pristalica među kancerolozima, biolozima i genetičarima. Sve ovo što je rečeno o čoveku srećerno i kod drugih organizama u slobodnoj prirodi (bilmi i životiniski svet).
DR SLOBODAN ZIVKOVIC
Posle svih pregovora
INTEGRACIJA »RUDARA« BEOGRADA I BORA
• U TOKU INTEGRACIJA BEOGRADSKOG RUD ARSKO-GEOLOŠKOG I BORSKOG RUDARSKO-METALURSKOG FAKULTETA
Poslcdnjih nekoliko godina u Srhiji je došlo do nagle ekspanzije visokog školstva. Otvarani su novi odseci na već postojećim fakultetima, obrazovani uovl fakulteti, pa čak i novi univerzitetski centri. To je svakako bio rezultat übeđenja da našoj privredi, u najkraćem roku, treba dati velik broj visokokvalifikovanih stručnjak-i, sa visokom i sišom spremom. Übrzo se pokazalo da procene, najblaže rečeno, nisu bile realne. Ovakva ekspanzija visokog školstva, рге svega je ozbiljno finansijski ugrozila razvoj starih i po iskustvu i po kvalitetu poznatih fakulteta. Osim toga, zna'no se umnožio broj visokostručnih kadrova prosečnog kvaliteta koje privreda ш ranijc, a naročito u toku reforme, шје mogla da Samo je po sebi razumljivo da o jačanju kvaliteta i stručnosti ovako obrazovanlh stručnjaka nije moglo biti ni govora. U ovom periodu, uglavnom na inicijat : vu političkih faktdra u Boru i Zaječaru, osnovan je i Rudarsko-metalurški fakultet u Boru. Osnovni razlog za oinivanje novog fakultcta u Boru bio ie da postoječi fakulteti u zemШ nisu u stanju da, u potrebпош periodu, obezbede privredi dovoljan broj neophodnih inženjera rudarstva i metalurg je. Naroč'to ie naglašeno da stručnjaci, koji će se obrazovati u Boru, trcba da zadovolje isključivo
potrebe »Rudarskog bazena Bor« sa zaleđem i da će zbog toga bazen finansiratl njihovo školovanje. Međutim, übrzo posle formiranja Rudarsko-metalurškog fakulteta u Boru, finanslranje je najveć’m delom prebačeno na Fond za obrazovanje i Zajednicu za obrazovanje SR Srblje. (Osim toga, posle osn'vanja ovog fakulteta, Rudarski bazen je, zbog nerentabilnostl, zatvorio veliki broj rudnika zbog kojih je i osnivan fakultet). U Beogradu su se, u međuvremenu, budući inženjeri rudarstva i metalurg ; je upisivali na dva fakulteta; Rudarsko-geološki i Tehnološko-metalurški. Sve negativne posledice ovakve politike ispoljile su se u najkraćem roku. Dešavalo se da studenti posle diplomskog ispita nisu mogli da dobiju zaposlenje čak ni kod svojih st : penditora... Diskutujući o školovanju inženjera za rudarstvo i geologiju, Republički sekretarijat za obrazovanje je zaključio: »U okviru projekcije 1964-1970. godine ocenjeno je da je potrebno oko 500 diplomiranih rudarskih i geoloških inženiera. Na Rudarsko-geološkom fakultetu sada ima 1043 studenta. Predviđa se da će do 1970. godine izaći oko 1000 stručnjaka, odnosno
-500 vlše od ocenienih potreba... Na Rudarskom odseku Rudarsko-metalurškog fakulteta u Boru sada ima 175 studenata... Imajući u vidu činjenicu da su kapaciteti pomenutih fakulteta pred ; menzion : rani, nužno je da se što pre priitupi ispitivanju stvamih potreba privrede za ovim stručnjacima. U stvari, očigledno je da je za naše potrebe dovoljan samo jedan takav fakultet. Predlažemo da se koncentriše školovanje ovakvih stručnjaka na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu«. O ovom predlogu diskutovah su Savet za visoko školstvo i Izvršno veće SR Srbije te ga u potpunosti prihvatili. Na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, diskutovalo se o integraciji sa borskim fakultetom, na sednicama Veća fakulteta, Saveta fakulteta, Udruženja univerzitetskih ’nastavnika i Sekcije sindikata fakulteta. Na svim sednicama predlog o integraciji jednoglasno je prihvaćen, uz napomenu da fakultet smatra neophodnim da se stručnjaoi za rudarstvo i geologiju obrazuju samo па jednom fakultetu, (Rudarsko-geološkom u Be-
ma unapred utvrđenom planu upisivali i u Beogradu i Boru tako da bi jedina, ali ne i beznačajna, nov'na bila ujednačena i kvalitetnija nastava. O ovoj integraciji počelo se ozbiljnije razmišljati još krajem 1967. godine. Mi već godinu dana samo pregovaramo, a sa malo više dobre volje, već ove školske godine, mogli bismo dočeje, prisustva univerz’tetskog centra kao kulturnog i političkog centra, itd., postoje najbolji uslovi. Osim oga, ovom integracijom bi se ostvarile znatne materijalne uštede i omogućilo bi se Posle svih pregovora, verujem, ipak, da ozbiljnijih preoreka neće biti. Međut'm, ozbiljno me brine i čudi vest koju smo nedavno primili. U ovom trenutku, kada mi ulažemo napore da nastavni proces koncentrišemo na jednom, kvalitetnom fakultetu, dr Duši Minir, predstavnik iz Prištine, u Univerzitetskom savetu, zvamčno je tražio razgovor sa našim prodekanom, raspitujući se mogu 11 naši nastavnici da učestvuju u izvođenju nastave na Rudarskora odseku koji treba da se otvori *pri Tehničkom fakultetu u Prištini. Da li je moguće da su Izvršno veće i Pokrajinska skupština Kosova i Metohije preduzeli akcije koie su upravo u suprotnosti sa težnjom da se racionalizuje mreža visokog školstva u SR Srbiji? Ja čak smatram da se ne bi trebalo zadovoljiti samo integracijom rudarskih fakulteta u Srbiji, već težiti da se to ostvari i u okviru Federaciie.
ogradu) na kojem za to, zbog uhodanosti nastavnog procesa, kadrovske baze, laboratorijskih oprema, veza rudarstva i geologiji, pr'.sustva univerzitetskog centra kao kulturnog i političkog centra, itd., postoje najbolji uslovi. Osim toga, ovom integracijom bi se ostvarile znatne materijalne štete i omogućilo bi se bolje korišćenje kadrovske baze i opreme oba fakulteta. Posle Zbora studenata i nastav nika Rudarsko-geološkog fakulteta, na kojem su se i studenti jednoglasno založili za integraciju, kod Rektora je održan sastanak predstavnika oba fakulteta. Tom prilikom su i predstavnici Вога prihvatili predlofj o integraaji, pa je zaključeno da treba odmah početi direktne pregovore, da se Rudarski odsek borskog fakulteta prlpoji Rudarsko-geološkom, a Metalurški Teh nološko-metalurškom fakultetu. Ukoliko se obrazuje jedinstveni fakultet i jedinstven Rudarski odsek, prema dosadašnjim pregovorima, veruiem da ćemo imati dva specijahzovana smera u Boru, i pet u Beogradu, kaže dekan Rudarsko-geološkog fakulteta, prof. Miroliub Anđelković. Studenti bi se, pre-
BILIANA LUKIĆ
Tuđice u našem jeziku-recidivi prošlosti ili orijentiri budućeg razvoja?
NAUCNI PRIIOG
Jezička buđućnost sveta ni je u esperantu. Ne treba verovati ni u mogućnost savršencig elektromkog prevodioca; robot se nl teorijski ne može tako preoizno programiratl da razlikuje ono što razlikuje živ čovek, npr. kad se kaže »Ceo dan vučem ovu žicu« zna*či li to »nosim«, Ш »potežem«, Ш »ipovlačim za sobom«. Nemojmo očekivati čuda ni od učenja stranih jezika, jer mnogo više podataka treba upamtSti da se postane dobar znalac stranog jezika nego da se postane recimo stručnjak za matematiku. Pa ipak će se mogućnosti komuniikacije preko jezičkih granica stalno unaipređivati. To će jednim delom rezultirati iz ujednačenije i racionalnije usmerenosti učenja stranih jezika u raznim zemljama. Koliko se zasad može naisluoivatd, u narednim decenijama engleski jezik učiće i Germani, i Romani, i Sloveni, i mnogi drugi narodi; Sloveni će učiiti i ruski, a nacije engleskog jezika možda ni dalje neće pokazivnti određenu orijentaciju u učenju stranih jezika ako se ne pojavi znatniji interes za ruski. (Nacije koje bi uspele da emituju TV-program preko vasionskih releja direktno do antene prijemnika osiguraće za svoj jezik veliki interes kod drugih naroda.) Roboti neče prevoditi Sekspi- ‘ га ni Solohova, ali će u mnogo slučajeva omogućiti praktičan kontakt. Već danas bi biia tehnički dostupna bibilotečka spra va Ш dodatak štamparske mašine koji bi neposredno prekivao recimo japanski tekst u intemaicionalno ili npr. englesko ruho. To bi bio samo alomorf, prerušeni lik japanskog jezika (ostanimo i dalje na tom primeru), sa jananskom funkciologijom (koja bi se iz taikvog prekivka veoma uspešno mogla učiti) ali bi inak jednostavno pisani stručni i informativni tekstovi bili sasvim prozimi za Evropljane i Amerikance. Verovatno samo u ovom pravcu veštački jezici iimaju neke realnije perspektive; esperanto bi takvim alomorfima mogao pozajmiti svoj prozimi rečnički fond i prostu strukturu gramatičkih si'Stema, a inrče u Zamenhofljevoj zamisli nema značajniyih izgleda. No možda najefikasnije olakšavanje međusobne komunikacije jezici će postići unutračnjom evolucijom (čime će se veoma olakšati i učenje stranih jezika i elektronsko prevođenje). Sve tiše će se intemacionalizovati i ujednačavati sklop rečenice, principi njene organizacije; u jednačavaće se i značenjsko polje reči (sve će manje biti to ga da npr. glavu i glavicu kupusa u jednom jeziku označava
jedna reč a u drugom dve). Napokon dolazimo do naslovne teme: sve će se vlše intemacionalizovati leksika, rečnioki fond. Intemacionalne reči Ovaj proizvoljni, »futurološki«, na optimističkim pretpostovkama zasnovani pogled u budućnost ipak će nam pomoći kad zauzimamo stav prema internacionalnim rečima. Ako je budućnost svetskih jezika sve veća jntemacionalizcaija ileksike, onda nema smisla suviše usrdno ratovati protiv budućnosti, onda je preterano jezičko čistunstvo i gonjonje interaacionalnih reči u stvari kočenje progresa. Ozbiljna je prednost matematičara što se gotovo potpuno mogu sporazumeti ne znajući jedan drugom jezik, a toga dosta ima i u ostalim stmkama. SLroko otvorena vrata intemacionalnoj leksici olakšavaju stran dma neko praćenje naše stručne i iinformativne literature. (Praktično će sva Evropa i Ame rika razumeti takve izraze kao »reforma univerziteta«, »revizija fakultetskog programa« itd.), a navika na intemacionalnu ter minologiju kod nas omogućuje nam da se lakše snalazimo npr. u engleskom i romanskim jezicima (prateoi olimpijadu mogli smo se uveriti koliko je španski jezlk proziran za nas, a to je upravo zbog naše priviknutosti na stramu leksiku u našem jeziku). Odstranjivanje intemacionalne leksike naša jezička sredstva prosto ne bi izdržala. Ko bi nakovao toliko termina da zamene algcbru, geometriju, sinus, logaritam itd.! Međutim, ni interaacionalnom leksikom ne smemo se zagrcnuti. Ne zaiboravljajmo koliko ima mo nepismenih i jedva pismenih; ne smemo problem opismenjavanja pretvoriti u nužnost učenja jezika, govora. Zato se u p>opularnijim tekstovima i osnovnoj školi mora ići vrlo oprezno sa uvođenjem intemacionailne leksike, ne mnogo dalje nego onoliko koliko takva leksika prodire u domaći, kućni govor. Naprotiv, već u gimnaziji a pogotovo na visokoj školi intemacionalnoj leksici treba držati širom otvorena vrata, zbog pomenutih i niz drugih prednosti, koje nadmašuju relativne nedostatke (o tome sam šire govorio u »Našem jeziku« XV, sv. 34, i zajedno sa A. Pecom u »Informatoru o savremenom književnom jeziku«, izd. Mlado pokolenje 1967). Postoji još jedno ograničenje za primenu ove leksike: potrebe sti'la. Stihovi je slabo podnose, naročito vezani, npr. dučićevski; slobodni stih se nešto manje opire ovoj leksici, ali joj
ni on nije naročito sklon. (Uzgredno rečeno: ne verujem u naročito blistavu budućnost slobodnog stiha, i to iz jednog jednostavnog razloga; slobodni stihovi teško se pamte, višestruko teže nego stihovi koji se pokoravaju metrici i rlmi; a stihovi ne žiive punim životom ako ih dosta Ijudi ne zna napamet.) Još zadugo će silovensko jezičko nasleđe imati kod nas prednost u zvučnosti, slikovitosti, uopšte estetskom efektu. Prevesti Pjesmu nad pjesmama ili Knjigu propovjednikovu internacionalnom leksikom bilo bi zaipravo neozbiljno. Bi И ovaj tekst podneo reči period, momenat, Ostale tuđice Da izdvojimo odmah iz njih »naturalizovane« reči, tj reči koje su se tako potpuno uklopile u domaće fondove da tek stručno ispitivanje ukazuje na njihovo tuđe poreklo a inače se na os novu jezičkog osečanja niko ne bi dosetio da su pozajmice. Tak vi su pre svega mnogi stariji rusizmi (naročito u istočnim krajevima naše jezičke oblasti, npr. neophodan, ogroman. gord itd.), zatim bohemizmi (češke reči, obi čni'je u zanadnim kraievima: dobrobit, dojam, naklada, ogavan i dr.), dalje reči koje su nam za jedničke sa susednim slovenskim narodima neki slovenački smučarski termini', makedonizam pečalba i dr.). Ima takvih reči i ne slovenskog porekla, narnčito oriientahzama (čak, шакаг, sat itd.). Za sve ovakve reči' možemo reči da ih u normativnom pogledu ne treba izdvaiati od domaćih reči, da im tnko reči treba »zaboraviti biografiju«. Postoje, dalje u pravom smislu varvarizmi, tj. reči koje su rezultat istoriiskog uticaia određenog pojedinačnog iczika i druge nacionalne kultnre. a koie zapravo nisu primljene u naš stanđardni jezik nego ostaiu spe cifičnost pojedinih žargona, dijalekata i sl. Ovde su normativna merila znatno stroža, ier ove reči jednako opterećuju nasleđene slsteme nemaju onih fnnkcionalnih nredosti' koie smo videli kod internacionalnih reči. Pored toga. uticai pojediniih iezika na naš po pravilu je regionalno neravnomeran, pa dnprino si regionalizaciji' našeg jezika. Ta ko su kod nas tnrcizmi nairasnrostranieniji n Srbiji i Bosni i Hercegovini, talijanizmi u primor skom poiasu, eerman’izmi u sevemim krajevima itd. Zato је ovakve reči potovo nvek đobro zameniti domaćom ili intcrnacionalnom rečiu kad postoii' dovoljno obična zamena; bolie je sto neeo astal, dimntak гсео odžak, zavrtani nego «raf ifd. Za ove reči možemo reći da su recidivi prošlosti. ier se u današnje vreme znatno manje unose. Primetno ie, medntim, prcterivanje u lažnim intemacionalizmi ma. skovanim »evmneizmima« naročito u razivima potrošnih artikala; javliain se i nenrirođna leplienia tnđih nast.avaka za našu osnovu (npr. »iabukan«). To su, u stvari, reklamna nreterivania, svojevrsna mimikriia; srečom, ova produkcvia ostaje naičešće efemerna. аИ ipak regativno utiče na iezičke navike i otežava negovanje jezičke kultu ге. Poseban su slučaj strana imena koia upotrebljavamo u našem govoru. Naročito se nepotrebno kompli'kuju pitanja izgovo ra ovih imena, gde bi trehalo voditi računa o svojevrsnoj jezičkoi ekonomiji. Naime, ove reči treba iizgovarati svojom fonetikom (makar ih pisali i izvorno): Mmhen, Gete (bez preglasa), Tlmirjazev (bez umekšavanja) a isto tako naglašavati ih u skla■ du sa zakonima našega akcenta, i kako je štokavcu s dobrirn jezič j kim osećaniem najprirodnije. Prema makedonskom i siovenač | kom jezrku (i u pogledu izgovo; ra vlastitih imena i inače) treba se, naravno, odnositi kao i prema drug’m slovenskim jezicima.
DR MITAR PEAIKAN
«'6'i
STUDENT
9.