Тежак, 20. 10. 1909., стр. 3

— 247 —

што орање вигае личи на свињама изривено земљиште, то све више површине остаје изложено утицају мраза, воде и ваздуха, топлоте и вдаге. Утолико ће бити боље распадање и мрвљење, дроблзење земље ораћице, што већи степен влажности она има, дакле што је земља влажнија кад се оре; што сировију бразду, грудве и балване плуг валута и одваљује и што чешће такве бразде мрзну и краве се; што их чешће киша и снег пљескају и засипају. Повољне последице јесењег дубоког орања најаче искачу и падају у очи, кад је не само сувомразица и голомразица зимп, не само мало снега, већ са чешћом меном мраза и југовине. Таквих година може оно грубо, сурово, ранаво ораЕве пре зиме, изгледати у пролеће равно као велика вода коју је поветарац као таласавом скрамицом тек најежио: како је уситњена и укрћена земља по површини прашњава и растресита, сва сипкава. Кад су зиме снежне онда махом тек пролеће преузме њин посао. Али и онда су користи јесењег дубоког орања толико очигледне, да се ни у којем случају не би смело допустити, да се пронусти јесење орање за ма какву пролећну сетву. За јесење орање су плугови са дугим завојитим разом или продуљком (репељком) на истом, или Саковци, са широким оклопним разом (дашчицом), нарочито су они типа или марке А за разоравање ледина и крчевина најбољи. Они бразду више полажу дупке, одваљују сурову, рапаву бразду, у балванима или у кајишима. Тежу земљу ваља у јесен у уским, а лакшу у широким браздама орати. Али у оба случаја што дубље! »Орање је вештина своју матер (земљу) дотле салетати, докле нам не да толико новаца, да можем.о њиме све своје дугове илатити, своју чељад иристојно издржавати и себи коју иару за старе дане на страну оставити". »Где усрђе разум и знање уирављају илугом, Ту ће усиех и срећа косу (сри) красити".

КАКО ТРЕБА ПОСТУПАТИ С ЂУБРЕТОМ КАД СЕ НА Н>Ш ИЗНЕСЕ — Д-р Ђ. Радић Ево намнаступила и јесен! Ево наступило и време, кад се највише износи ђубре на ослабљене њиве, да се оснаже за оне усеве, који ће се већ ове јесени сејати, или да се нађубре њиве за оне усеве, који ће се као јари с пролећа сејати, а да то ђубре земљу тако оснажи, да. се после јарог жита идуће јесени може с добрим успехом посејати озимо жито, а да се њива не мора поново ђубрити. Важне су ове речи које напред исписасмо, јер се много хоће од овог јесењег ђубрења! Ми можемо на овај начин да постигнемо два циља, ако поступимо са изнесеним ђубретом на њиву онако, како ће своју снагу у потпуној мери одржати. Да бп могли иотпунце предочити и доказати важност умесног поступања с ђубретом на њиви, морамо имати у виду ђубре на ђубришту, па онда поступање с њим кад се изнесе на њиву. Што ђубре на ђубришту дуже лежи, тим оно све више губи процентуално од своје оиште вредпости; оно дужим лежањем процентуално све више

нестаје. Дужим лежањем на ђубрпшту оно све боље »сазрева«, и тиме се све боље удобрава, јер се дужим лежањем боље концентрише снага у сагорелом, в зрелом 1( , одлежаном ђубрету; али оно зато двојпном више губи од своје к оличине, јер, у колико год ђубре више сазрева, у то.лико га више по обиму, по количини нестаје. То нестајање по количини не може се избећи, не може се предупредити, па ма како пажљиво с ђубретом поступали. С те стране много је, дакле, боље, да се ђубре што пре на њиву изнесе па одмах и заоре, и опда ћемо и много већи простор — сразмерно — моћи да нађубримо. Кад би ми ђубре одмах из стаја на њиву изиели и заорали, дакле ире, него што би опо на ђубришту отпочело да сагорева и да ветри — то би онда најбоље било, пошто би у том случају иајмање изгубило од своје оиш,те вредности. Али нам многе и разновидне прилнке и неприлике не дозвол>авају, да ђубре одмах из стаја на њиву изнесемо, да га одмах тамо растуримо па и заоремо, те смо приморани силом околности, да из стаја пзнесемо ђубре на гомилу, на ђубриште сместимо и ту га неко време чувамо; а кад би га одмах неиосредно из стаја на њиву изнели и заорали, имали би од њега следеће користи: 1 Могли би с њим већи простор нађубрити. 2. Скорашње и одмах заорано ђубре, физички би боље удобрило земљу; боље би ју истрошило, што код тежих, чвршћих земаља треба иарочито имати У виду. 3. Полаганим, иоступним сагоревањем, трулењем у земљи, дуже би се у снази одржало; и 4. Они ветрећи састојци, који се при сагоревању ђубрета развијају, остану сви у земљи, док би лежањем на ђубришту изветрили и пропали. То је неоспорна истина, да је сваки онај иољоиривредник имао богатију жетву, који је скорашње ђубре■ одмах из стаја на њиву износио и одмах заоравао, него онај, који је ђубре на ђубриштв најире износио и чекао да му ту ђубре сагоре, иа га тек онда на њиву износио и заоравао. Ко има тешке, хладне земље, тај треба што пре да извезе ђубре и да га заоре, да оно у земљи самој сагоре, иструне, јер ће ју тиме удобрити, поправити, истрошити, уситнити. За хладне, тешке земље увек је боље оно ђубре, које је више сламом, простирком, измешано, а за лаке, песковите земље боље је оно, које је више балегаво; ово ђубре треба у скоро пре самог сејања изнети, одмах растурити и заорати, јер ће онда посејаном усеву најбоље користити. Ако је њива — земљиште — хладна, подводна, треба ју, пре свега, у колико је могућно најпре одводњити, па онда ђубрити, и то с пролећа или преко лета, како ће ју ђубре бол_.е загрејати и растрошити. За овакове њиве најбоље је коњско ђубре. Трошне, сувље земље треба ђубрити с јесени или преко зиме и то најбоље говеђим, или иначе житкијпм ђубретом. Кад је време кишовито, не треба извозити ђубре на њиву. Што се пак заоравања на њиву извезеног ђубрета тиче, за то посгоје извесна правила, којих се пољопривредник мора придржавати, ако жели да ђубрењем потпуно постигне свој ц^љ. Тако треба да пази: