Учитељ

05

којима се не може убедљивим доказима, објаснити корист школе у опште. Он знање поштује, јер у томе има свакидањег искуства. Али, као највероватније је, да за њега нема доказа да му оваква школа као што је сада, вајди. Он то види; он је то и на себи као некадањи ђак осетио. Он врло добро схвата да му све оно знање, које му дете у школи стече не може рентирати оно, што је бављењем у школи изгубило. Греше ли ти људи, — -

Ну, још у томе не лежи крајњи узрок. Материјално стање наших сељака, опада. Између осталих узрока, биће најмоћнији и тај, што се задруге већином цепају. Тим цепањем опада у подељеним кућама радна снага, које је, при нашем примитивном обрађивању земље, убиство по економски напредак,

Сад, наједаред улавите у такву једну

кућу и узимате прво војника, па ђака. Камо те умне моћи, заједно с речитошћу, која ће га убедити и доказати му потребу патриотизма и корисност школе. Ви му не дате самим вашим радом да то увиди, јер ето ви га убијате. Он види своју пропаст у вашем приморавању, и све то тумачи као кулук, глобу, насиље, јер вели: да му се добра мисли, не би му узимала своје ранитеље..... Отуда оно кад сељаку узму војника па хоће и дете а онисповрне: „Зар неје доста што дадох војника већ хоћете и ђака ' Шта хоћете од мене!“ — Ето, с овим су скопчане све измишљотине сељака да осујете ово давање. С тога ђак бега по неколико пута од школе, или пред учитељима, чим дође, подне у несвестиду, или родитељи потруде, из петних жила запну, да докажу учитељу, како

им је дете мало муврнуто, како неје за школу, са ето којекаквих чуда. А

кад учитељ отпочне доказивати потребу

школовања, сељаку тек прекипи, и ако је иоле слободан, потегне: „Е, јест, господине, ти доказујеш како је по тебе боље, а ја, опет, боме, како је по мене. Да немам ђака, зар би ти ко, седео овде и јео „пензију“ ' — Дакле с једне стране онако мишљење о самој школи и њеној моћи, а се друге уверење, да је то само глоба, гледају да се отарасе тог терета — школе. На чему заснивају ту своју претпоставку" — На својем пропадању.

После целог овог натезања, после све ове борбе долази дете у школу. Самим овим процесом оно је стекло чудноватог појма о школи, од које га његови родитељи тако ватрено бране. Школа, као и многе њене, друге нема, чиме да га обрадује. У њој се оно напаја благодетима, које поменусмо. Сем тога, оно је принуђено да путују по сахат и више до школе, или ако не то, а оно је са својим друговима осуђено да се у каквој влажној настрешници злопати и то далеко од својих. И још неје све. Кад се помисли, да је међу таковима доста њих, који су жељни проје (помешане с копривом и зељем), онда је са ово мало речи довољно казато, како је тај ђачки живот горак и са чега ђачки родитељи, и сама деца, онако „воле“ школу.

Све су ово незгоде које морају дирнути сваког који мало, мало осећа, а у првоме реду онога, који у таквоме животу живи. Чиме се даје ово да ублажи, шта више да постане „нешто“ о чему ће се као о „рају“ (да о рају) причати, — Јел те да је ово велико