Учитељ

ЊЕ

штете учињено оним расписом учитељима, учитељкама и српској основној школи. Ђалп то, што није ништа поменуто о штети, натерало ме је да ово неколико речи напишем,

Кад човек прегледа школске књиге и школску литературу, не може се уздржати од увдаха, и да не рече: „еј учитељи, еј децо, еј школо, шта сте дочекали. Учитељу, зар само толико знаш, и то учиш и читашр Децо, полазите у школу, али тешко вама; тамо вас чека натмурени и љутит учитељ, са затегнутим мишићима, да вам пришије шамар за незнање. Школо, што сатиреш толико живих створова. отровним дахом твојим.“ Јест, тако је данас у школи (не свакој). Школа не мами учитеља на рад; учитељ, не оживљава ваљаним радом школу; деца се не користе ни једним ни другим, и тако сви пропадају. Ја бих просто, тужио све учитеље и учитељице, кад би ме деда опуномоћила и кад бих имало суда, који би ми примио и пресудно ову парницу и кад би истина учитељи били толико криви. Ама нису они криви — то се мора признати. „Они су,“ као што рече Шумадинап. „производ свога времена“. Они су образовани онда и онде, кад и где се по школама памтиле и училе само појаве без узрока и постанка, правила и закони без објашњења и доказа. С тако несигурним и тупум оружјем учитељ је полазио у школу, у децу, у народ, да тамо побеђује незнање и мрак, али се свакад враћао као обележени заробљеник умнога застоја, рањеник напре-

зања, једа и ревизора а на послетку као

убица српске деце.

Мени се чини да нема тога човека на свету, који не тежи да осигура своје парченце леба, па ма га каквом муком и теретом зарађивао. Тако је и с нама. И ми учитељи, желимо, да својим радом, кори стимо прво своме трбуху, ца после позиву. (С тога се неспреман учитељ пашти, да се у знању, раду, моралу и т. д. дотера, како му се неби примећавало ово или оно и како неби принуђен био тражити друго парче хлеба. А спремни учитељи пак теже такође да се у знању и раду дотерају, пошто знаду, да нису ударили главом о крај знања и уче-

ности и пошто су се уверили у истинитост пословице: „човек се учи до год је жив“,

Школска литература, која би пружила учитељу умне храке, да је он прежваће и у повратку да голуждравцима својим, посве је сиромашна. Томе је узрок мислим, што су школску литературу попуњавали својим делима већином они, који нису упознати са. школом и њеним животом.

Од неколико год. наовамо почеше шволску литературу богатити и учитељи својим радом, који је истина нешто натегнут, али користан. Користан је учитељима, јер је њима намењен, ради њиове олакшице у раду, и ради самог материјала за рад. Одувети учитељу дела, којима се користи а најстрожије заповедити ревизорима, да пазе на рад и материјал пређени у појединим разредима, знлчи ни мање ни више, но одузети учитељу његово звање, његов хлеб. А шта кошта учитељев и његове породице стан, хлеб, одело и друге потребе, које се одузму тим начином. Да израчунамо: У Србији има „859 учитељских снага.“ Рецимо да ће се сваке године, због неспремности отпустити из службе 1'%, не више; то је годишње 8., учнтеља. Рецимо да су с платом од 600 динара и да неће наћи службу за шест месеци. Месечна плата привременом учнтељу је 50 дин. а за шест месеци износи 300 динара. За свих 8., учитеља износи 2550 динара. То је само за врло мали број учитеља. А то је штетовано само за то, што сиромах учитељ нема књига, којима, би се користио, и која би му била вођа у раду“

Даље. Данашњим школовањем оће се у главноме, да се упознамо са матерњим језиком и основама знања потребних за живот,. С тога, што је код нас „куд и камо... већа потреба... да... негујемо белеге и спољне изразе пародне целине и јединства“

„правилним и обрађеним језиком“ нашао се г. министар побуђен да изда распис за источне округе у којима препоручује да се „на матерњи језив.... обрати највећа, најозбиљнија, непрекидна и свесрдна пажња, од стране наставника“')

7) Распис од 28 Оептембра ове год. ПБр. 7454 штампан у Пр. Гл. св. 18.