Учитељ

ђусобних односа — то је теоријска, страна научног испитивања. Други је део практична страна. Као год што је врло важан чинилац у прогресу човечијег ума научарски интерес, страст испитивања и проучавања ; тако су исто потребе човекове, било из разних локалних узрока, или услед тежње за већим комодитетом његовим, изазвале

потребу изналажења. Теоријско проу-

чавање постало је врело практичкој примени. Све особине тела узроци и дајства појава (за које је нераздвојно везана материја) проучавани су у све ширем размеру. Сад је у току тог рада испитивање у колико се поједини предмети и појаве могу употребити па корист човекову, које се косе с његовим опстанком живота, који се предмети могу (и како) прерадити као ву: жна намирница (посредио или непосредно). Све оно што је сметало правилном разваћу човечијег живота 0ткланато је; а оно, што је се могло употребити с коришћу примењивано је у живот; индустрија је заузела све веће и веће размере на темељу науке, а наука је тиме показала своју праву задаћу. Овај други наукин утицај — њен практички уплив — то је њена практичка страна. Према томе свака наука има две половине; теоријску и практичку; једна попуњава другу, а обе у крајњем резултату служе прогресу човечанства.

Сад нам остаје да видимо укратко суштину вештине, да ли је она наука и чиме се поглавито разликује од науке.

Са развитком науке развијале су се и човекове потребе, и обратно: разне човекове потребе изазвале су научна

испитивања у цељи, да се те потребе подмире, јер је то захтевао човечији опстанак. У том и „срце“ учинило је своје. Импулси предмета и појава произведени вештачки или онако „од мајке рођени“, изазвали су његову наклоност. Хармонијски сложај боја, звукова, црта, итд. освојили су његове симпатије, и, оно („срце“) почело их је да воле. Та се „љубав“ датира од постанка човековог. Њена интензивност мењала је се с времена на време са развитком човековог ума, а та дражи нагнала је човеков ум, да што већма проникне у тајнене свере природине лепоте (било које области), те да их својим вештачењем дотера ради већег уживања, и тако поникоше разне вештине. — Све се вештине међу собом битно слажу. То у чему се слажу јесте и суштина њиховог проучавања, да овај случај узећемо музику. Она се на двоје дели: на инструменталну и вокалну музику. Елеменат музичаревог проучавања је глас; и с тога он мора бити упознат са законима музике у опште. Ту помоћ мора да потражи у Физике. Али какво је његово (музичарево) проучавање % Док се физичар бави проучавањем закона вибрације жица и звучних цеви, простих и сложених звукова, анализом ових последњих и синтезом оних првих, шта утиче на боју звука, итд. итд., дотле је музичару стало да проучи само како ће број разних гласова (који зависи од састава хора или оркестра) давати акорде. Њега се тичу искључиво они акорди, који ће својом сложеношћу пријатно да утичу на уво; напротив, сваки дисонас појединих акорада потпуно избегава, што то није случај у акустици. Оно