Учитељ

26

родукованој дужовној слици и даје име.

представа. С овим радом почиње упоређивање преставе. Прво пада у очи што орао није жив. Сем тога дете се опомиње и свију оних пређашњих посматрања ове животиње. Сећа се својих другова, који се беху искупили да ову животињу виде, сећа се разних покрета те животиње, која је том приликом чинила, као и причања људи за време њиховог гледања. Све је ово упоређивање престава, при чему се сви знаци, који карактеришу извесну преставу, стапају у једну целину. одвајајући све оно што је споредно и што не иде у прилог њене битности. — Ама за што се при погледу, који је изазват сликом орла, изазва не само животиња, која је посматрана (жива) већ и васколака појава за време посматрања. Што се рецимо, не јавише том приликом и престане о псу идр. предметима које деда такође воле Одговор на ова питања добићемо у исто време кад речемо, шта је у суштини трећи основни процес духовне делателности. То је зато, што се преставе, које су опажене у једно време, везују уједно и јављају у истом реду, у коме су и дошле. Преставе и појмови, који се стварају у нама само су грађа из које наш разум ствара свеколике расутке и закључке. . Сисанче не може ла мисли, али, пошто у извесном степену развитка и оно задобије извесну количину престава и појмова, он се кроз све ступњеве умног усавршавања јавља, у сталној прогресији. За. време прве године живота, код примећавања, ступају у свест разнолике преставе, које се тек доцније по њиховом узајамном односу — сродности и разлици — деле. На тај начин се образују појмови. Доцније оно не врши само редепцијућ но и репродукцију и продукцију. Његов продуктиван рад, још не одговара строго законима логике, али у том зачетку је извесан ступањ вежбања. Овде се не може одрећи ни снажан утицај дечије уобразиље. Јер док дете својом уобразиљом преставе од предмета и њихових односа буде на разне начине испреплетало иу нове слике груписало, оне ће (преставе)

више или мање бити тиме утврђепе и по њиховој узајамности распознате, а томеће се нема сумње, за логичку њихову обраду учинити довољна спрема. На. овој околности и заснива се велика педагогијска вредност игре, с тога је, између осталог, васпитачу прва дужност да код деце не убија, природпо осећање за игром, него да још овој, као васпитач, поклони најозбиљнију пажњу.

Може овде когод да запита: да ли је могуће да дете својом уобразиљом, а без помоћи одраслих, дође до одређеног мишљења 2 — Ово је, ван сваке сумње могуће, само што би ово детиње развијање било врло споро, без ичије помоћи. Оно би прошло неминовно кроз: детињство, дечаштво, старост; а те епохе одговарају и човечанском развитку у целоме, јер је индивидуални развитак минијатура човечанскога.

Сад да видимо који су то облици у којима се мишљење јавља. У мишљењу разликујемо у главноме тра облика: појам пресуду, п закључак.

"Најважнији је облик мишљења — појам, Богаштина једног човека (његова умна имаовина) и мери се према томе коликом масом појмова влада. Целокупно стварање и сва борба у интелектуадној области од

од њих зависи. Ко има много појмова, И

мишљење му је толико развијено да на основи исгих све нове и нове појмове гради, тај је | уостигао умну снагу, којом се тек може поносити, на против, ко је оскудан у појмовима, а способност му у њихову извођењу слаба или никаква, тај је права умна слаботиња. Отуда се зна, да је онај народ образованији, који има више речи јер су рбча изрази појмова. Шрема овоме врло је важно знати постанак појма, с тога ћемо то да пдкажемо на једном примеру,

Узмимо да неко мало дете (које већ може да. говори) гледа посведневно у ходнику канаринку. Тако гледањем, мало по мало, у његовој се свести образује слика дотичне животиње (тице) усљед посматрања и опажања. Укућани му опет, каткад реку: „то је типа“, и то је довољно да јој име запамти. Доцније угледа у авлији врашца. Ова животиња има већ више детету поз