Учитељ

О И ПУН А

чудна машина кретати само дотле „целисходно“, докле устрају и све прилике у којима се та машинска лутка створила, и кретала. Измените ди у неколико, или са свим, све те прилике, и њему ће цео рад школе изгледати по све стран, непознат, у коме ће се замрзнути. А, за ово у данашњем учитељском животу (нарочито сада) има и сувише примера. Каквом се онда одличном вршењу дужности може ту очекивати !

Ми верујемо, да ће само онај бити прави васпитач — вештак и одлично вршити своју дужност који има ваљане теоријске спреме, који има општи, Филозофски поглед на цео свој рад, да му теорија буде као савесница у појединим приликама. Само практика, шириће око и теоријског сазнавања, јер ће ово једно друго да допуњује и проширава, а теорија ће му увек служити као осповица и путовођа. |

Пођимо сад даље.

Мишљење — то је рад. И за тај рад нужно је градива. То градиво мора да буде копија целокупне природе у колико је човек може да схвата. Елементи тог градива јесу преставе. Ти елементи не могу бити натрпани без икаква реда. Они морају да се логички обраде, да се њима створи један систем, где ће све преставе (појмови) стоЈати по њиховој узајамној вези и сродности. Обим и тачност система чини интелектуалан свет ни поједине личности. Мишљење у том случају (у обради престава) мора да се руководи по законима логике. То пак треба добро разликовати од оног душевног рада, овле се маса престава уобразиљом са свим слободно креће.

Да ово објаснимо. Сваки који је читао песме могао је у круницама њихових „цветова“ наћи сијасет бесмислица, Ту се често наиђе на такву нелогичност која је потекла или са незнања, или да се задовољи естетичка ворма песме, иди са слабости да, одоли раздраганом песничком срцу“ да се човек не може да начуди оној слободи, са којом је пуштена „да летне у свет“. Појетама је главно, да им што сјајнија, слика. испадне, не помишљајући у колико

се тиме закони логике крње, да ли ће се с тим наша свест сложити или не. Отуда је врло умесно рекао један наш критичар, да глупости, које се у прози не би смеле показати публици, увијене у стихове налазе одзива код људи, који истина имају мозак али слабо чине употребу од овог органа.

Елеменат, је градиво у мишљењу, као што рекосмо престава, која у разним сложајима испољава нашу унутрашњост, наш духови живот. С тога је нужно да шроговоримо коју отом, шта је престава. — Познато је да се наш укупни духовни живот почање са осећајима (и опажањем). Ове радње пак постају чулним надражајима, утицајима спољ ишности на наш организам на нашу унутрашњост. Ми то назшвамо обично примање или рецепција. Свако друго пеихичко развиће условљава се тиме, да се ове слике, које су овако постале и несвесно у духу очуване, могу доцније опет појавити. Ово изазивање т. 36. латентних духов, слика последица је другог рада (у психич. развићу) који се зове упоређивање. Сем овога, обојега — изједначавања и рецепције — у психологији је познат још један психички процес — процес асимилације једнородних престава. На овој тростручкој послености — рецепцији, упоређивању иасимиловању заснива се укупно психичко развиће, отуда на свему овом оснива, се и целокупно мишљење. Неко дете, које је толико слушало о орлу, на једаред угледа, где неки човек носи орла. Сама та појава, за њ необична, привуче му особиту пажњу. Слика ове тице усади се т. р. неизеладивим урезима у његово памћење, јер је његов целокупан поглед био у овом тренетку искључиво управљен на животињу о којојје пре тога више пута, нешто слушало, а можда га кадгод и видело. Тим самим посматрањем извршен је основни процес —— рецепција. После неког времена угледа дете насликану животињу орла Ово тренутно опажање дотичне слике, која се налази у детињем памћењу, Ова (вапамћена) слика истиче се с нова пред „духовне очи“, јавља се опет у свести, а, то је репродукција. Отуда се свакој реп-