Учитељ

мању склоност да се јави, у колико је ојачала вежбањем, и у колико је прикупила сав свој материјал, који ће да изазива и држи у свести, очигледним посматрањем. Све су друго услови, који се код свакога могу подједнако испунити и који стоје потпуно нама у власти, у колико то допуштају остале прилике спољне и унутарње.

Ето то је фантазија са психолошке стране. Ви видите да је то нешто добро. Но вама је познато, да у обичноме животу има нешто што људи зову „Фантазија,“ „Фантазирање,“ и отуда је по свој прилици поникла и реч фанатик. Шта је то% Је ли и то ова иста добра фантазија % Или је то нека друга врста фантазије '

У једној шуми има један манастир. У њему живи један калуђер, сам као прави пустињак. Он све прима, а не даје ништа. Сав му је посао само да мисли. Све су му мисли кренуте са земље и дигнуте у небеса. Из сфере видне отишао је у сферу невидљиву. Из живота овога јаснога у живот таман и нејасан. А по тој тами само се толико може мислити, колико је дух спреман овом реалном основицом доле. Фантазија онда блудии дух комбинује најлабавије и најслободније, најнелотичније и најнереалније логичне операције. Њему онда може мачка да се претвара у коња, коњ у муву, мува у Дрво, дрво у девојку итд. Њему је све могуће, а ништа немогуће. Да је стакло прело за то што га је лупио, да је нешто пало са стола за то што је тешко, да он није гладан за то што је јео, да се дању види за то што сунце греје: то он зна и верује, и чудио би се да га неко запита, верује ли у то. Али да

свака појава тако мора имати свога узрока, и да он мора доћи пре оне своје последице, и да ова последица мора доћи кад дође и наступи њен узрок, то он не зна и никако не може да вам верује. У његовој души би била нека огромна празнина, кад би вам признао и увидео да не може све да буде, и да све није могуће, па ма по чијој се вољи и заповести то вршило. Он замисли, да може да се посвети и да отидне на небо, само доста поста, и молитве. Замисли, да може и облацима да влада и кишу да доноси или да је зауставља. И свеје то њему могућно. Ево га други човек. Он је омрзнуо на онај „Фантастички“ свет и ево га у реалности. Из очију му се види ватра, којом би погорео све што не ваља на свету. Споља му се види, да, га се тиче само овај свет. Али он му се не допада. Он му је, да не речем, одвратан. И он ствара себи други, будући, бољи. У њему остварује цео свој субјект и мила му је та творевлна његова, то чедо његове маште стваралице. Он постаје мајка њему, а маћија овоме свету. Из реалности у идеализам. Из света виднога и стварнога у свет уображени. Дух од сад има посла, с њим, а бурна фантазија му је десна рука за све веће и веће, и нове комбинације његове. И што је бујнија, то је и оригиналнији овај нови свет; иу толико он више одступа од овога старога, постојећега.

Ево трећега човека. То је дечак. Он је једнако расејан и непрестано нешто говори или шаџуће. Разговара се сам

са собом весели. Запитају га: шта ми| слиш% Он одговара: мислим како ћу