Учитељ

ПУПИН РУЧИЦЕ

78

ради у земљи; ако ћемо другу интелигенцију, онда зацело немамо за просвету бољу од просветне... И зар писац верује, да ова просветна интелигенција неће да „испусти из својих шака“ надзор само ради „Користа које су везане с њом“2 Види ли он, да она и не иде по своме ћефу „да извуче добру дијурну,“ него по избору и наредби озтор Ако писац мисли, да би она мотла да одрече, то пристаје ли он да једна цела класа људи у једноме друштву одрече рад, који земља тражи од ње баш у њеној струциг Он мора пристати, или непристати. Ако пристаје, онда иде право у анаркију друштвену ; ако не пристаје онда противуречи самоме себи.

Кад писац вели да је „тако широка, 06ласт народнога васпитања и образовања, те се слободно може рећи, да су не само поједини васпитно - просветни умни и практични великани, на том пољу мањи од малене деце која још брљају... по пепелу, но и све данашње тенерације па и сав „просвећени деветнајсти век“ једва да зна и једну јоту из те гомиле области од Факата и начела, онда како може да криви нашу „кратковидну и нанвну просветну интелигенцију,“ која је састављена из „златне средине“р2 Остане ли при томе да „сав леветнајсти просвећени век не зна, ни једну јоту,“ онда кака права има да тражи да, то зна наша просветна интелигенција 2 Ако најпосле остане при томе, да тражи од ње

оно, што сав деветнаести век не може да.

да, онда како ће то тражити од ње кад је она „критковидна“р Просто, само Фразе и непомирљивости... А у коме веку молимо живи наш писац> Он зна или не зна оно што „сав деретнаести век“ не зна. Ако зна, онда и деветнаести век зна, пошто је срећан да г. писац живи у њему; ако не зна, онда откуд зна да „сав деветнаести век не зна ни једну јоту из те гомиле области,“ и кад и он не зна и деветнаести век не зна, с каквим „образом онда тражи то од наше веселе“ просветне интелигенције, и с каквом логичношћу кад је она састављена из „блажене средовности“2!1 „Само велики умови могу знати да нешта не знају“ а овамо рећи: Незнати апсолутно ништа о свему чиме се и како може народ један васпитати и просветити, па шта више немати ни толико знања дасе то незна ...то нешто је, то што далеко спушта умност наше просветне интелигенције испод умног нивоа, и најлростијег српског сељака!“ то значи бити луд. То значи, или бити до крајности недоследан, или говорити за инат, који потиче из ужасне мизантропије.

То се исто види и код онога где један са свешћу „нешто изрекне а генерације после“ понављају „то исто“ „без икакве свести.“ „Тако је, вели, у људском животу на свима преплетеним пољима и акције и сазнања.“ И за то или осуђује свет или не осуђује. Ако га осуђује, лудост је, јер га. осуђује за оно што је у природи његовој, као год и да једе и да пије; ако га не осуђује, онда, кад цео свет не осуђује, како може за то исто да не осуђује, но гтрди „целу руљу тако зване педагошке и у опште просветне интелигенције наше“ !

Као што је у овоме писац локазао своју ужасну недоследност, нелогичђост и пристрасност, тако је у овоме што иде показао чисто своје незнање. Он тврди да механизма у настави нема и не може бити, „јер се све појаве своде на механичке покрете.“ Цела је истина, да се све појавеи душевне и телесне у крајњој дистанцији своде на механичне, али је цела истина и то, да у настави постоји један механизам, који не ваља. И ако писац није знао шта, Педагогија. разуме под појмом механизам, то нам је чудо да није знао шта разуме Логика. Сама Логика разликује три врсте памћења: механичко, ингениозно и јудициозно, и Педагогија је одавде и позајмила, овај израз. Сведимо ове три врсте најпосле и на две, то опет остају: механично иразумно или логично (јудициозно). А шта је механичнорг Дете може незнати колико је пет пута, дванаест. Али оно може брзо узети (у памети) два пут по дванаест = 24 и још један пут два пут по дванаест = 24; то је 48, и још пети пут дванаест, то је