Учитељ

ж

88

и јесте основ данашњој дебати и изрично примећујем, да бих уклонио свако неспоразумљење, да сам лично ни у казвој свези нисам са књижарском трговином нити имам у њој, као таквој, каква интереса. Мене данас, као и одавна већ интересује, пре свега школа, и у овом предлогу видим толику штету за, школу, да никако не могу желити, да високи дом овај предлог усвоји. Ни на који начин неће когод порицати, да ву циљу сходне школске књиге један од главних услова за успешни напредак и за развитак школе. А ја питам, шта, вели извештај просветног одбора о школским књигама и о раду досадашњем накладе школских књига:

Ја молим да послушате само један

и други став. У извештају се каже из-

рично (чита):

„Али исто тако не може се порећи, да је монопол касније утицао штетно на развитак школске књижевности, те је до 1850. г. био повод застоју на овом важном пољу. На пољу душевних интереса конкуренција исто тако јак остан као и на пољу материјалних интереса и сигурност монопола, по самој природи ствари мора у већини случајева да помогне да се задржи сваки напредак. Д. к. наклада школских књига у томе даје пуно доказа.“

Е, ја ћу бити слободан, да овде саопштим само један такав случај, који ми је из мог искуства познат. У педесетим годинама, изишла је у ц. к. наклади школеких књига једна „Отачаственица“ коју је сачинио тадашњи референт 8, накладу школских књига. За своје дело он се наплатио хиљадама форинти, а

%

после две године дана дошло се до уверења, да се књига никако не може употребити; бацише је просто у макулатуру. То је био један од случајева који се имају овде у виду.

А шта вели одбору извештају још % (чита :)

_„Њад погледамо на велике напоре, који су у Немачкој у тову овога столећа чињени, да би се дошло до школске књижевности, која би одговарала, свима потребама, а кад с тим сравнимо рад накладе школеких књига: онда пада у очи, да је Австрија у том погледу заостала иза суседних држава, и тек од како је увинут монопол за средње школе, постало је домаћем учитељству могуће, да за кратких 25 година толико учини, да се његове школске књиге могу барабарити с онима у другим земљама, те су узете и у школе преко граница австријских. А кад је 1869. г. закон о народним школама и у овој грани наставе отворио конкуренцији ново поље, паказала се жива ревност и многи су учебници угледали света, са којима бар досадање књиге из накладе школских књига не могу се сравнити“.

Е, после ових речи просветног одбора мора се сваки зачудити, да тај одбор не вели, да се ова у сваком погледу шкодљива за школски напредак препона, уклони; сваки ће се дивити, кад чита, да се предлаже даљи опстанак тог института. Ту онда сумња човек у лођику одборову. Какоје то можно• Ту сад долази објашњење па и мој г. предговорник већ је о томе говорио.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)