Учитељ

"39

"ИНТЕРЕСАНТАН РАЗГОВОР У ШКОЛИ СА УЧЕНИЦИМА.

ог.

1:

Беше 11 Јануара, у Петак, пре подне. Већ трећи дап како снег пада, па и овога дана падаше. Ми смо сви у школи. Радили смо свој посао, који је био на реду. Повторавалн смо све из онога, што је се за први течај учило. |

У школи је топло а на пољу врло хладно; не излази нам се на поље да се мало поиграмо, као што смо то чинили када је лепо време било. Но и преко тога, имали смо опет неколико минути одмора, те су свршили своју нужду они, којима је то потреба била.

После одмора скупили смо се опет сви у школи, да продужимо свој рад.

На реду је био Српски језик у ТУ раз.

Узмите своје читанке децо ! Читај Стојадине ! Испричај, сада то што сп читао. Деде сада ти! И тако редом сви.

Од читања пређемо на граматику. Прво је била анализа речи, па онда мењање не- | ких именица у падежима. |

После овога исказивао сам ја неке именице, придеве и заменице у падежима, а ђаке питао у коме падежу која стоји. да овим сам рекао ла сви нађу по једну именицу са придевом или заменицом за други падеж. Тако и за трећи пети и др. Задавао сам реченице, па њих питао: Да ли има, која именица, заменица и придев у тој реченици 2

У којем надежу стоји именица а у којем заменица 2

да што у томе падежур ит. Д.

Ајдете сада ви сами да нађете по неку реченицу, рекох им. И сваки је то учинио и изговорио ју је, кад је упитан био. Неки несу могли одма да буду готови него су повише стајали докле нађу реченице. Докле је не нађе, он мисли, мисли; чуди се коју ће; какву ли ће; бира, бира, да ме изненади својим проналаском, па рекне: „Високо дрво“. Други „Положише га. на прну земљицу.“ Трећи: „Цар Душан био је најсилнији српски владалац“. „Највећа је река, у Орбији, Морава“. и т. д. |

И код ових реченица тражено је оно исто да кажу ђаци, као и код оних, које сам ја задавао.

П.

Е, добро децо! То смо севршили. Сада ћемо друго штогод.

Настаје већа тишина; Мисле шта ли ће бити то.

До сада сам све ја вас питао, а ви сте ми одговарали, — но ајдесад ви мене по нешто ла питате, а ја да вама одговарам.

Кад сам ово рекао, сви су се изненадили; сви су се осменули и обузео их румен по лицу. Орда су им заиграла, и брже почела да кудају. Неки уздане па помисли, којега ли ћу најпре прозвати и да му рекнем да ме пита. Погледају сви на мене, па се погледају сами и осмену се. Очи им се сударе па погну главе к земљи. Неки су били готови са питањима само су очекивали даим ја то рекнем; а мислили су коме ли ћу најпре рећа.

Душане! — Питај ме штогод из науке да ти одговарам....

Остали су данули душом, очекујући ла чују, шта ли ће ме Душан питати, па према, томе и сами да удешавају своја питања. Дође и томе час. Душан ме је питао: „Ја вас, господине, молим, да ми кажете колико има душа у Старој Србијир“ —

Ја му одговорим.

Деде ти, Војиславе! —

„Где је Исус Христос проповедао своју науку 2“

И: њему одговорим.

Сад Ђурђе нека ме пита што год. Ђурђе устане, поцрвени ; стид га; мисли у себи, како да ја питам г.. Знам ли шта ћу да га питам. Жути; ни речи да прозбори! Само се осврће и нешто шапље у себи.

Деде Ђурђе питај ме шта било. Шта ти прво дође на памет, Аја, Ђурђе баш ни мрднут !

Неки, који су готови били са питањима веле му : Питај га Ђурђе што било! — Ђурђе све грђе. Баш да зине неће!