Учитељ

164

Учитељ може изразити ученику своје задовољтво. у Форми похвале, усљед његове тачности у раду. Ово. пооштравање осим похвале садржи у себи још и наду да ће се ученик и у будуће достојно владати. Врло је тешко тачно одредити све узроке и њихове појаве, усљед којих може се појавити ова пили она Форма наставпиковог одобравања. Јер само јасан и радостан учитељев поглед служи ученику као награда, чији се значај још више увећава, ако се веселом погледу придружи учитељево задовољство изражено речима. Али у исто време. споменућемо да је на овом месту штетна учитељева «многоглагољивост.» Учитељ никад не треба да говори ученицима комплименте (ласке), а најбоље је да своје. задовољство изражава кратко са речима «добро» «прекрасно,“ «увек тако поступај“ итд. У доброј школи врло често јављају се узроци, због којих се ученици могу похвалити, али ваљан учитељ из споменутих случајева вешто избира само најбоље; јер при врло честом хвалисању, бива да свака учитељева похвала изгледа врло, обично,“) те је ученици не цене, пли обрнуто, навикавају се вршити дужност само ради учитељеве похвале.

У реду средства за дечје пооштравање ваља урачунавати и шклоске оцене учениковог успеха и владања. којо су изражене цифрама. Ове оцене врло су важне п с тога, што се саопштавају родитељима и служе им као средство, којим пазе на школски успех своје деце. У овом погледу оцене су врло корисно васпитно средство,

') „Често одобравање само је у том случају умссно, кад служи. мао одобравање у занимању неким тешким радом, као што је на пр. над се ученик тек одпочео учети у читању онда свако савладано учебиково запинање изазива код учитеља одобравајуће речи, које у толико. коље утичу у колико су разноврсније. Овакве одобравајуће речи с једне стране сведоче ученику да је учитељ пажљив према свакој ситници његових поступака, а с лруге пак — побуђује код њега свест о успеху. Како једно. тако и друго напреже његове силе, прво зато што му не даје да се расејава, а друго — што из сазнавања успеха порађа се нада на даљи успех.“ јруркозичђ Курсф обц. пед. стр. 138. —134.