Учитељ

БОЈА ВЗ КД ОВ 189

павим гласом, доводио би изненадним питањима у забуну, па би се онда слатко смејао, кад би своју цел постигао а био би задовољан, ако се човек брзо и прибере, па му на његову шалу што одговори.“

„У колико сам већма жудио за Лаватеромј«“ — У томе приспеше путници у Еме, где су се млади људи много веселили и терали равне шале. „Супрот овом забављању,“ продужава, Гете, „проводио сам вазда извесни део ноћи са Базедовом.“ „Он никад не легаше у постељу, већ непрестано диктоваше. По каткад би се наслонио и дремао, а његов би писар остајао, седећи мирно с пером у руци и беше сваког тренутка готов да продужи писати чим би мисли полубудног добиле опет слободног полета. (ве се ово дешаваше у соби, која беше пуна дима од дувана и труда. Кад год бих ја хтео што да говорим дошао бих ка Базедову, који је био готов одмах да говори о

сваком проблему, а кад би после извесног времена опет по-.

журио ка игри, пре него бих за собом и врата повукао, он би почео мирно да диктује тамо, где је био прекинуо конац, као да ништа није ни било.“

„Из Емса смо правили излете у околину, тако код госпође пл. Стајн, мајке министрове из Насау; Базедов је свуда износио своје мисли о васпитању као једино, што је нужно и добијаше знатне суме за своје предузеће, после чега би нападао своје дародавце због чега често наступаше отште нерасположење, које смо Лаватер и ја изравњавали.“ За овим се ишло у Кобленц. Радознали су свуда тражили ова три знаменита човека. „Базедов и ја утркивали смо се, бар је тако изгледало, ко може бити најнеучтивији, а Лаватер се понашао паметно и мудро.“

Свршетак дружбе био је онај познати ручак при коме је Лаватер поучавао једног сеоског свештеника о открићу св. Јована, а Базедов хтеде да поучи једног учитеља играња, како је крштење застарео обичај, и како је за наше време излишан. Гете је сачувао успомену на то у шаљивим стиховима:

„Ова зле пасћ Епаџа, уеег ге 5 Ми Убштла ипа Кеџегзвећгшјеп : Ргорћеје гесћћза, Ргорћеје ока,

Рав Ууеф та 1 дег Ме <

Вративши се у Десау, Базедов приступи установи свог угледног завода, који би освећен 27 Децембра 1774 год. на дан рођења престолонаследника и доби име „Филантропин.“ Настава је отпочела са петнајест ученика. Закони Филантропина, били су од прилике следећи: сви ученици носе униформу, храна, је проста и састоји се за ручак из два јела, у вече из једног.