Учитељ

УЛОГА У ВАСПИТАЊУ 191

грађанин, како ће се користовати оним благом, које нам је природа доделила, како ће употребљавати своје подобности, да би могла најбоље користовати и себи самоме и другим људима, речју, како треба живети својим животом“

Није тешко приметити, да су ове одредбе васпитања прилично једностране и да их треба исправити: оне претпостављају, да васпитач има посла с Фађш-ом газ-ом, е белим листом, на ком је, без икаквих препрека могућно писати што ее хоће. упуштајући из вида огромни утецај наследности. на коју лепо упућује Француски научник Гијо, у својој недавно објављеној књизи: „Васпитање и наследност“. У самој ствари, васпитач често мора да има посла не само с рђавим особинама и наклоностима, које су примљене, него и с таквима, коге су наслеђене и које, силом атавизма, подсећају по кад што људе нашега времена на њихово сродство е људима до историјске епохе. Одредити ова атавистичка својства, разликовати их од примљених и искоренити их, или што је још лепше, претворити их у својства корисна —- то је нов задатак, који се иставља пред педагоге. Утисци, навике и наклоности од детињства остављају, као што је познато, на човеку трајне трагове, кроз цео живот; према томе природније је од свега, да родитељи накалемљавају добре наклоности а рђаве, да искорењавају. Још од времена Коменскога утврђена је аксиома, да васпитање почиње одмах после рођења и да су према томе, родитељи први васпитачи: школа само завршује, крунвше посао, започет у породици. „Родитељи се — вели Ушински _ јављају увек, премда једним делом, као васпитачи своје деце и бацају прво. семе будућих успеха или неуспеха у васпитању“.

„Речи ништа не значе без припреме. Пре него што се боје. треба земљу узорати; семе врлине тешко напредује; потребна је дуга припрема, да би је укоренила“, — вели Русо, упућујући на потребу, да се у породици добију добри почеци. Покрај моралних задатака и задаци умнога развића, треба да буду обележени у породици: „Родитељи су — вели Спенсер — дужни да свима силама помажу успех развијања своје деце и да их непрестано нагоне, да чине своја сопствена испитивања и да изводе своје сопствене закључке“.

Тако је, дакле, полагање темеља моралном и умном развићу, први посао породице. За такву припрему школа треба да је дубоко захвална породици, а не за Формално знање одређенога броја молитава, граматичких и аритметичких правила. Кад је темељ довољно припремљен, онда усвајање знања у школи иде лако и брзо, прости захтеви школе у погледу дисциплине

53%