Учитељ

ВАСПИТАЊЕ И НАСЛЕЂЕ 345

којих је лепо уочити почетак, јер је праћен славом, онда ће се видети да је Александар Велики отпочео своју победилачку каријеру од двадесет година, Сципио Африкански (први) од двадесет четири, Карло Велики од тридесет, Карло ХП. од осамнаест година; принц Евђеније заповедаше у 20. години аустриском војском; Бонапарта војском у Италији, кад му беше 26 година. Иста прерана зрелост у многих философа, уметника, проналазача, научника, јасно сведочи, како је васпитање незнатно према моћи урођености.

Према томе мислимо да ћемо свести утицај васпитања у његове праве међе кад кажемо: Утицај. васпитања није никад апсолутан и дела успешно само на осредње природе. Представите да су разни ступњеви људске интелигенције распоређени у виду лествица, тако да граде недогледан низ, који се пење од блесавости, која је на једноме крају, до генијалности, која је на другоме крају. По нашем мишљењу, утицај васпитања најмањи је на оба краја ових лествица. На идиота васпитање нема по готову никака маха: нечувена напрезања, чуда од стрпљења и вештине завршују се махом ништавним и пролазним ресултатима. Ну у колико се више пењемо ка средњим ступњевима, у толико већма расте овај утицај. Он достиже свој максимум, највећу меру, у оним средовним природама које, почем нису ни добре ни рђаве, јесу донекле производ случаја, прилика. Кад се уздигнемо за тим до виших облика умности, увидећемо да утицај васпитања опада, и што се већма примичемо генију, клони се своме минимуму.

Утицај васпитања тако је променљив, да се може посумњати е је он апсолутан икада. Не узимајући примере из историје, која се занима само знаменитим људма, довољно је да се позовемо на свакидашње искуство. Зар је ретко наћи децу невернике у побожним породицама, или побожну децу у безверним породицама; развратну