Учитељ

ОДНОС ПЕДАГОГИКЕ ПРЕМА ОСТАЛИМ НАУКАМА 5

педагогика домашила све до тог првобитног доба, обухватала би телесно васпитање од његових првих почетака и појава још ранијих. Знамо, шта је Физичка основа, духовнога живота и признајемо, усвајамо је потпуно; али баш због њезине значајности и обимности придајемо васпитну улогу првога човечјега доба другим чиниоцима, мајци, породици, лекару (треба само погледати на огромну литературу, која се тиче науке о телу и здрављу) и омеђујемо улогу садашње педагогике на васпитање човека од онога доба, кад се његово духовно кретање очевидније почне указивати. Опћим, обичним језиком та се граница различито означује: „кад дете добија, разум,“ „кад се може почети учити,“ „кад се може у школу слати,“ „кад почне разумевати и премишљати,«“ „кад почне разазнавати добро и зло,“ „кад добија, свест о себи,“ „кад се пита: заштог (појимање узрочности), „кад уме рачунати....“

То доба, што се година тиче, не може се за све индивидуе подједнако утврдити, одређује се засебним емпиричким датумом, тако на пример дечји век од шест година па на више. Исто тако на другој страни, кад се човек отме педагогији, кад се већ више не може прибрајати у „младеж,“ која потребује васпитавање, кад дакле педагогија сврши своју улогу и достигне сврху, онда је она сама, себе учинила непотребном. Али и овде је немогућно за све људе једну границу утврдити: „кад човек постаје „савршен,“ „самосталан,“ умуж“ (тапафе хлад), кад педагогија, престаје, — али разуме се да самоваспитање мора трајати. Утврђен је датум двадесет година, као број приближан, само сразмеран, то јест за некога, рани, а за некога позни.

Васпитање пак у тако истакнутом смислу јесте утецање на развитак духовне стране млада човека, и за то педагогика, као наука о том, стоји у најтешњој вези са свима наукама, којих је материјал та духовна страна, човечја унутрашњост, дух. Све образовање, савршавање смера к човеку унутрашњем, образује га или Формује. Да бисмо