Учитељ

ДЕЧЈА ЛЕКТИРА 259

ност до које се човек може попети, ине даду, да блато њихова времена попрска њихова дела. Јер, док је тело њихово припадало сувременицима, дух им је тражио своје друштво међу јунацима из прошлости.

Јунаци из прошлости! Изгледа да их нема ни у кога више но у нас, јер је цела наша прошлост била проведена, у непрекидној борби. „дДјеиствија напрежу духове, стешњенија сламају громове“ као што вели највећи наш песник. И не само што су духови, изазвани пстребама народног опстанка, могли починити славна дела, него је народ, трошећи своју физичку снагу у најтежим борбама, развијао уједно и снагу свога интелекта и величину свога осећања. Тако је постала она дивна појезија, којом је прошлости изречена захвалност а будућности указан пример. И одвајајући из те појезије суровости раздражених бораца, остављајући на страну честу примену Мојсејевог морала, заборављајуђи мафе грехе пред големим врлинама, наћи ће се у народној појезији чистих примера највишега хришћанског морала и најбезинтере, снијих друштвених осећања. У песмама: Мали РадојицаСтари Вујадин, Болани Дојчин и др. износи се победа идеје над Физичким болом и несаломљива воља, која покреће организам на велика дела. У песми „Краљевић Марко и Соко“ сурови народни јунак показује нежну, хришћанску душу. Песма „Марко Краљевић и Бег Костадин“ износи светле примере : поштовање старих заслуга, љубав према родитељима, милосрђе према сиротињи. „Урош и Мрњавчевићи“ још је силнија песма: мати баца живот јединца сина, (по песми) кра-

љица круну царску, а жена амбиције свога мужа, само да.

се туђе право не повреди. У песми „Јетрвица, адамско колено“ љубав породична изазива сузе у слушалаца... А нада све што украшава народну појезију то је химна личном поносу, достојанству човекове личности, које се не да ничим

искупити, јер је скупље од живота. Па онда, како је силно.

спајање моралнога елемента са националним, што је само онда 12