Учитељ

ШЕТАГОШКА ПИСМА 514

свему томе криво Отац и мати и сви они, који развијаху и подстрекаваху уживање у њему. Опора али истинита тврдња!

Не само јестиво нарочитих слаткиша, већ и једење ван одређеног времена јесте облапорност. Има не баш мало породица, у којима деца вечито жваћу и свакад држе по штогод у руци за јело; не зна се просто кад ручак престане, а. вечера почне. За потпуно сваривање треба за један обед два | до четири часа, чешће једење изазива раслабљивање органа за варење, а то је опет узрок многим болестима.

Родитељи и дадиље желе да буду на миру од мале деце им то их навлачи, те им сваки час дају по што за јело. Ја познајем такође једну матер, која мисли, да ће тиме предухитрити облапорност, јер вели, ако деца сама добију колача, воћа и др. што хоће, онда се не ће старати да до тога тајно дођу на други начин. Заиста чудновато средство! На скоро за тим деца ће навићи да једнако једу, па ће и тражити једнако. „Шта да се ради с децом“, рећи ће једна необразована дадиља „за игру немају воље, а да једу — то им је најмилије, кад се завите, онда не ће ништа захтевати, а има деце, која се никако не могу заситити“. И кад дође таквој сиротој прерањеној деци обед, онда разуме се немају глади, једу само од онога, што њиховоме укусу годи, а остало оставе. Исто тако раде и кад дође доручак или други који обед. Да једу трешње — то хоће, али хлеба неће, јер нису гладна, него га оставе или још баце. Та деца нису здрава деца, то се одмах познаје по њиховом бледом, болешљивом изгледу и заиста никада не ће ни имати издржљиво здравље.

Ја бих желео, да јело за децу буде много веће уживање, него ли што га могу имати непрестаним посластицама, ја не захтевам да за децу буде штогод особито добро за обед припремљено, већ да сами собом принесу уз обед оно, што чини, те нам је обед најпријатнији, а то је — глад. Ко за дуже време или из недостатка кретања у чистом вазгуху, или услед какве болести изгуби са свим прохтев за јело и пиће и без воље мора јести, тај се осећа ерећним и осећа понова