Учитељ

274

зло од онаквога свога владања, да су ван куће ударила главом о зид због својега неваљалства, а не да сву своју ћуд искале на. својим родитељима, те да их, поред свога неваспитања, казне још и њиховим личним физичким страдањем.

У комаду је пуно слика и црта "покупљених из најнижега васпитања у каквој рђавој породици. Нигде нема ничега доброга. Као да су сами зликовци или бару "најблажу руку, неки сметењаци пред вама. Није човеков инстинкт толико дегенерисан, а и наше младо, још полупримитивно друштво, није још толико проститујисано, да може стварати онакве особењаке. Пре би се пришло истини, да је се ишло по средини. Оволики песимизам дао је површним гледаоцима једну крупну мисао за третирање, али се огрешио о истину, а то онда не води ономе, чему мора служити позорница, а уз то износи неверне податке за цртање стања и нарави у наше доба. ИМ у томе је мана овој драми. |

Она је комад живота туђега уоквиреног у наше прилике и невешто и незгодно. Наш је народ и довољно бистар и довољно присебан, да не може дати онакве изданке: из себе, као што су

чланови пуковникове породице. Он може грешити, али бити и пуст: и луд у исто време, то му не да ни његов, онај меки и блага, онај емоционални словенски темпераменат, којим се одликује. | Комад се лаћа посла, да изнесе пред гледаоце једну од најкрупнијих особина данашњега друштва, његово васпитање. И то. је врло лепо и корисно, јер је оно једно од најпречих питања на· роднога живота. Само писац не улази дубље у узроке рђава васпитања у друштву и породици; не претреса њихов узајамни утицај једнога на друго; не приказује лица и на ширем, мисаонијем раду, него на обичним свакодневним, чисто анималним, кретањима. Не износи у таквим људима праве, опште типове, но некакве смешне изузетке, некакве орфеумске људе и жене. Не уочава и не показује ни једну добру страну њихову, да би њине слике биле живе и једре, верне и забавне, него црта мрку, измишљену страну медаље, једно ружно наличје. Напослетку нигде ни једном речју не додирује решење ког. било васпитног питања, не показује; шта су. последице онаквога Р4ла) а шта 1 Би ваљало чинити, да тако више не буде. Писац је тенденциозно бегао од наше слатке, благе, декла"маторске досадање драме у роду Стеријиних и Суботићевих историских комада и Трифковићевих забавних чинова, па клонећи се. Нушићева реализма и заокругљености у изради, заронио је у грубу