Учитељ

= «

273

исти начин цени, развија се друга навика, којом сами себе стално надгледамо, а наша расположења и дела расматрамо са гледишта туђега добра. То се зове савет, наш неумитни судија.

Социјалне врлине су најважније. Њих разликује Јум на природне (доброта) и вештачке (правичност и верност). Прве потичу из урођене симпатије према добру других, а последње се не могу свести на природни нагон, те се рачунају као дело промишљености и вештине. Извор им је у друштвеној погодби. Уз то, да би нека радња наишла на одобравање, мора да проистиче из несебичних побуда. Тако Јум покушава да покаже, како одиста има незаинтересоване доброте, на супрот мишљењу : као да се привидно несебични афекти потајно рађају из самољубља. Из тога, што врлина накнадно ствара унутрашње задовољство и што је она за похвалу, не смемо закључити још и то, да се за њом тежи само због пријатних последица. Доброта се зачиње у срца нашег као првобитни нагон, који се непосредно окреће туђем добру.

У Француској је морализам сразмерно слабо био заступљен. Тек је Огист Конт (Амаиз! Соппе, 1800—1857) у неку руку надокнадио оно, што је у томе погледу било занемарено. У својој другој периоди философскога рада истакао је он златно морално начело: живети за другог. Морал будућности огласиће туђе добро као једини мотив људских поступака. Религија хуманитета, коју је Конт исповедао, узима љубав за принцип, поредак за основицу и напредак за циљ свој. Свако васпитање и сваки морални запт треба да имају само једну сврху, а то је, да се љубав уздигне над самољубљем, да се извојује победа над егоизмом. Све наше радње треба да потичу из социјалних осећања, т.ј. из љубави према другима. Паи у разуму или наукама мора срце стојати над духом безусловно. Опште добро треба да је једини циљ нашег ума и осталих способности. На много већу висину испео је морализам најславнији философ немачки, Кант (1724—1804). Одбацив објекте као основ за опредељивање воље; пренео је моралну вредност човекову на саму вољу, и то у облику моралне тежње. „Нема у опште ничега на свету, нити пак ван њега, што

УЧИТЕЉ 19