Учитељ

699

женскога и средњег рода између х и н не умеће се а, јер ови

гласови нису на крају речи. Пиши, дакле, увек: њихан, њихна, њихно; њижни, њихне, њихна.

94. Рђа или хрђаг

У многим речима пишу неки х онде где му није место, јер га у старини ту није било. То је дошло отуда, што се гласху највећем делу српскога народа не изговара; па они који не познају много постанка речи (етимологије), трудећи се да пишу х онде где му је место, и ако се оно не изговара, не знају да га негде никад није ни било, него мисле као да је ту било, па је у говору изостављено, и зато га пишу. Н. пр. пишући правилно х у речи хрш — и ако се изговара рт — неки мисле да је и у речи рђја некад било х (хрђа), па се то х у говору изоставља, те „враћају“ х на своје место пишући хрђа, пошто знају да се у српском језику х мора писати. Разуме се, да су то велике погрешке против књижевног језика.

Зато изговарај и пиши рђа (а не хрђа).

Исто тако изговарај и пиши: рђав (а не хрђав), рђати (а не хрђаши), зарђати (а не захрђаши), порђати (а не дохрђаши), рпа (а не хрпа), рскав (а не хрскав), рскавица (а не хрскавица), рвати се (а не хрвати се), рвач (а не хрвач), рвање (а не хрвање), порвати се (а не похрвати се), удити (а не тудити), наудити (а не натудити), венути (а не вехнути), увенути (а не увеснути), устити (а не фустити), науститн (а не насустити), аметома не самешом), лако (а не лако), меко (а не мељко), мекан (а не мекан) идр.

95. Фала или хвалаг

Група сугласника хв у обичном говору (често и образованијих људи) често гласи Ф. То долази отуда, што је х мукло, а 8 јасно, те би — по закону о једначењу неједнаких сугласника по звучности — требало да се изједначе. М то, у истини, често и бива; само то једначење не бива по правилу, према другом сугласнику, него према првоме, пошто х нема свога јасног парњака. Тако од хвала постане хфала. Али, пошто се х и иначе у обичном говору најчешће не говори, баш ова реч говори се увек без х испред ф, те се говори готово свуда фапа.

1 амешом == сасвим, потпуно, све од реда.