Учитељ

154 "учитељ

се уплив образовања и васпитања слаже с вечним законима чове чијег развијања; а ако дођу у сукоб с тим законима, онда се и човек забатали и разнежи, као што и биљка закржља кад јој спољна сила не да да се развије. Из тога сукоба васпитања и образовања са вечним законима по којима се развијају човечије силе, из тога сукоба с чистотом и невиношћу човечије воље, која доводи те силе до њиховог заједничког опредељења, произилази оно спољне насиље које руши вечне законе човечијег организма, као и друга пуста сила, која руш ганизам љке или животиње“. —

То је рекао један педагог, који је управо рећи положио темељ новијој педагогији у почетку овога века, но која се доцније у његовом духу далеко више развила, особитом под моћним духом великог пруског педагога Дистервега. Да чујемо шта о томе вели и један природњак, који је пре 8 година написао једно дело под насловом: „историја развијања биљнога царства“, општа ботаника за природњаке и друге људе који се не занимају науком искључиво. У уводу се тога дела вели; „Ништа не означава сву васиону, сва створења тако срећно као мисао развијања. Та мисао није ништа друго до живот сам, дух васионе. У тој души света и јесте сва промена, а с променом и све дражи у животу и природи. За то се не треба чудити што и сама наука постаје живља истом кад почне да посматра своје предмете у светлости развијања. И доиста је она природњаку вечито јеванђеље природе, ако се тако смем изразити. Велики задатак његов и није друго шта до да објасни то чудо; на то треба да обрати све своје испитивање и мишљење. Било је истина некада време, кад још није био проникнут овом мишљењу, када је, као што и данас већина чини, сматрао васцелу васиону као нешто укочено, као конгломерат (смешу, збрку) од појединости и ситница. У старо се време није друго ни радило до прибирало све до ситнице и опет само те ситнице и појединости. Но кад је продрла мисао, да се испитује развијање природе, онда се није само прибирало већ и нешто више посматрало. Тако се данас ради. Сви природњаци скупили су се данас под заставу историје развијања, и жеђ и радња толика је да се с поуздањем може очекивати нешто велико. Поред науке о бићу дошла је данас још и наука о постању“.

На другом једном месту вели се: „Мртви је механизам био духу свакада онај свет који је човек себи замишљао онако као готов, тј. свет без историје, (без постајања, без развијања). Но данас је друкчије, одкако се почела изучавати историја развијања,