Учитељ

584 УЧИТЕЉ

акта воље само оно, што је предмет нашега сазнавања, а не осећања и хтења, то ћемо видети, да сваки од тих односа, у који радњом нашом ступамо, у духу нашему, дакле психички, није ништа друго до представа о међусобном односу људи. Такве представе назваћемо социјалним представама. Пре, но што донесемо одлуку, да према некоме ступимо у овакав или онакав однос, морамо претходно имати у свести представу о томе односу. СОтупити властитом одлуком у неки однос, који претходно не представљамо, није могућно. Када се има у виду, колико је разноврстан живот људи у друштву, може се замислити, како је огроман број разнородних односа у друштву, У које људи долазе на основу својих властитих одлука. Па. шта више тај се број реалних односа још увећава непре-

гледним бројем наших замишљених односа. Ваља се само.

сетити, колико смо пута и ми сами замишљали, како би радили да смо на месту овога или онога државника, вла-

дара, војсковође, јунака романа или приче, или кад би

добили згодитак, продрли с каквим проналаском, идејом, и у опште, када би још нешто било, што у ствари није. То „нешто“ ми стварамо фантазијом нашом и тиме стварамо и гореописану психичку могућност да се тако, замишљено, разнолико одлучујемо и тим одлукама ступамо у односе са. замишљеним особама. Па ипак, и ако је сваки такав однос увек под једном претпоставком, створеном не реалном стварношћу, већ човековом фантазијом, ипак и сваки тај однос психички није ништа друго до социјална представа.

И колико су такве представе од актуелне вредности, може

се најбоље видети из представа. религијских тј. представа односа људских према Богу и обратно, које се увек задобијају под поменутом фантастичком претпоставком, али су од вајкада биле моћни фактори социјалнога живота. Друга вредност тих замишљених односа, и то је њихова

главна вредност, јесте у томе, што се круг тих односа у

он

а.