Учитељ

МОРАЛНА АУТОНОМИЈА И ВАСПИТАЊЕ 535

томе правцу и под таквим претпоставкама може ширпти у бесконачност, а што је, при томе, главно — и одвојено од везе тих односа са етварношћу, па према томе и од свих непотребних примеса, о којима су стварни односи увек испреплетани. Тим одновима, на име, ступама у светлији и чистији свет, но што је овај на земљи.

Из овога видимо, да је број социјалних представа онако исто огроман као и број чулних предмета о појавама и предметима епољашњега света. И као и тамо, ове представе су у множини, али не и у реду; оне су гомила сировога пеихичкога материјала, који тек ваља да се прерађује и уређује. Такво знање појединачких, конкретних чињеница из стварности зове се емпиричко знање, те би с тога и горе описане социјалне представе могли назвати емпиричким знањем.

11. Из тог емпиричкога знања ниче логичко знање етичко. Дух човеков не трпи множину и расплинутост појединих представа, већ гледа да их групише, уреди, стопи. Дух не трпи децентрализацију, већ хоће организованост. Организовање духа пак није могућно, ако нема претходно довољно онога, што ће се организовати. С тога се побуде за то организовање и јављају тек пошто се задобије извесно знање појединачних чињеница. И што је већи број тих појединачних чињеница, то јеи организација духа у толико темељнија. И у колико пре дође организовање, у толико је лабавије, празније. А ако дође сувише рано, под спољашњим — васпитачким — утицајем, пре но што буде довољно задобивеног емпиричкога знања, те се према томе и не појави као властити захтев духа, то се и васколики тај рад сматра као духу наметнут, као терет, којега се дух ослобођава, чим „узмогне. Психички продукти таквог прераног рада пак, као и све неприродне психичке творевине, јесу наказе, које се, на срећу, ускоро губе по престанку таквога рада.