Учитељ

152 УЧИТЕЉ

става с њеним шаренилом најрззличнијег наставног градива, као што показује и распоред часова, и нехотице иде на то да сеу ученика створи што више посебних знања из појединих наставних области, јасно подвојених и који стоје без међусобних веза напоредо. Код свег учитељског рада да се поједини наставни предмети што свестраније везују, опет се непрестано на чаву рачуна само ради рачунање, у земљопису једино одређује место и положај појединих објеката и т. д. Учениковом духу недостаје покретљивости да би лако прешао с једне области на другу; међутим се мора тежити да се постигне главни циљ наставе у томе да се еви елементи знања у духу ученика сједине у један једноставан поглед на свет, како би све њихово осећање, мишљење и воља били излив не појединачних у духу изолованих представних области, већ његовог целокупног живота. Оствари ли се овај циљ непотпуно, или ако никако не буде могао постићи, онда је и поред многих знања резултат: мишљење не долази до праве снаге, нити може бити у доцнијем животу доследног рада, који би се ослањао на морална начела. Због тога се не треба чудити што утицај школе у животу одраслих доноси тако незнатне плодове, нарочито у моралном погледу.

Између свију срестава, која стоје школи на расположењу, ниједно не може толико помоћи развитку дечјег духа као лектира. У огледалу народне кљижевности јављају нам се предмети при. роде у друкчијој светлости него што нам износи стручњак, или какве су у природњачком кабинету школском Што је овде, за љубав система, истргнуто из његове природне везе и скалупљено у струке, тамо излази као део живе целине, као елеменат једног организма. Ово последње не односи се само на производе најбољих песника који у свом духу као у каквој жажи спајају различне зраке људског и природног живота у чисте слике и који их затим среством језика, износе пред очи осталих људи, већ ово важи пи за све оне одабране и ваљане списе, који носе жиг вишег схватања и чији писци посматрају и узимају ствари не само као објекте с научног или практично-материјалног гледишта, већ као живе чланове једне целине, нарочито у њиховом односу према опште људском интересу. Ово последње, опите људски иншерес, јесте средишна тачка свега, образовања. Стога треба да изиђу пред ученика лачности и догађаји из историје, земљописа и објекти природних наука, као и обични догађаји из свакидашњег живота, у поетском објашњењу. Поуке из вере и морала, што му пружају часови из религије, треба да нађу израза у очигледним причама из људског живота у породици и држави у њиховом практичном деловању; најнезнатнију биљку и животињу, најнеугледнији камичак нека ученик гледа као неопходно потребан део у великој светској кући, као битну чињеницу у кретању света и пуну зна-| чаја за духовни и културни живот људски.

Само кад се на овај начин, као што износи лектира, сви предмети додирују у једној заједничкој средишној тачци и својим