Учитељ

114 У ФРИТЕ Љ

историјом ове учитељске оргапизације, јер сам уверен, да само дужан то да учиним, пошто ћу о садашњем њеном раду у овом извештају највише говорити.

Многима од наших другова је познато, да је крајем јуна 1908. године одржан у Прагу конгрес словенског учитељства, на коме је узело учешћа и наше удружење, пославши неколико одабраних делегата. Поред ових било је доста учитеља-ца из Ор. бије, који су као гости на конгресу присутни били. Поред осталог рада, на конгресу је први пут положен темељ Савезу словенски учипељскиг друшлаава у Аустрији, коме је циљ, да прикупи сва словенска учитељска друштва у једну целину, како би за народну просвету и сталешке интересе била борба успешнија а рад интензивнији. У овај савез ступило је одмах шест великих учи тељских организација из Ческе и Моравске, једна из Шлезије, две из Галиције и једна из Крањске. На томе је остало све до данас, и ако је Управа Савеза позизала и остале организације да ступе у заједницу. Многе од њих и не одговорише, а неке су изјавиле пристанак али нису слале долегате. Али као што, у своме извештају, рече брат Хајни, тајник Савеза: „Још смо далеко од свога идеала: сакупити све словенско учитељство Аустрије у Савез, али то не треба да нас ни мало буни, јер савез немачког учитељства у Аустрији тек је летос, после 13 година од почетка рада, довршио своје организовање, кад му је пришло (као последње) друштво немачких учитеља из Буковине.“

Године 1909. у августу је одржан први скуп целокупног централног одбора, у Марибору, у Крањској, а ове године је са. звата скупштина Савеза у Лухачовици (Моравска), куда смо се и нас двојица, као гости из Србије, упутили...

Воз стаде. Кондуктер викну: „Будапест, Ференц-варош“,... и ја се тргох из сањарија. Збиља, већ смо у Пешти. И ако смо се жељезницом возили још четврт часа, ипак смо пролазили кроз предграђа пештанска, док не стигосмо на јужну жељезничку станицу. Дахнусмо душом, јер нам се вожња због велике врућине и запаре веома досадила. Изиђемо из воза и одемо у рестаурацију П класе, где смо ручали само „супе“ и по једно јело, и за то платилу по две и по круне; разуме се. да су у горњу суму урачунали хлеб и воду, а соли нам дали „фрај“!

Да смо више времена имали, прошетали би по вароши, али је воз полазио у 3 часа по подне. Једва смо уграбили толико времена да ручамо и да по једну „прну каву“ (т. ј. дигуру пспијемо. Пођосмо за Беч. Воз је био препун. Нисмо могли уграбити места, јер смо дошли доцније, пошто смо, по нашем српском обичају, морали „на тенане“ каву попити. Због наше јужњачке немарности, морали смо цео пуг од Пеште до Беча одстојати у вагонском ходнику, или шетати из вагона у вагон и завиривати у свако купе, тражећи места. Жао ми је Јове, што је био непрестано на промаји, близу врата, а ја се нисам женирао, да, опет по нашој урођеној нам слободи, потражим празан купе [. класе,