Учитељ

ИСТА Њ 145

ма да сам добро знао, да би „штрофован“ био, кад би ме кондуктер у њему нашао. Али су умор и запара толико на ме убиствено утицали, да ја ни за какве обзире нисам марио, само да до — лепа одморишта дођем.

Срећа је још била, што су нас предели занимали, те нам је време у посматрању брзо пролазило, а да су око нас биле маџарске пустиње, чамотиња би нас сасвим удавила.

Најзад у 6 часова и 40 минута стигосмо у Беч. На станици нам прегледаше путничке торбе, али не споља већ изнутра, и ништа сумњивог не нађоше. Седнемо у кола и одвеземо се у хотел „Бели Курјак“, где обично наши земљаци одседају. У Бечу. смо остали цео дан, у недељу, Зог августа и у понедељак до подне. То смо учинили да би се од пута одморили, а хтели смо и да по штогод купимо. Но, ко ће се у овом мору света одмарати. Радозналост је требала задовољити. И због тога су наше ноге патиле. Користили смо се и разноврсним саобраћајним средствима, којих је у Бечу у изобиљу, али се пешке најбоље може завирити у излоге и видети све. А Шенбрун и Пратер се не могу разгледати на колима, и ако се до њих може тако доћи.

Ну, поред свих задовољстава што нам их је пружала ова велика варош, нас је мучила брига: којом ћемо пругом доћи у Лухачовицу. Прелистасмо целог „кондуктера“, кога смо јошу Београду набавили, питасмо „портира“, одосмо, шетње ради, и у жељезничку станицу, разгледгсмо све могуће планове вожње, све карте истакнуте по ходницима и пред станицом, распитивасмо послужитеље, —— па све бадава! Нико нас није могао упутити, нити је што знао о Лухачовици. |

· Најпосле се решисмо на врло просту идеју, која нам је одмах на ум пала, али је због њене простоте одмах не усвојисмо: путоваћемо до Храдишта, а пошто је, као што на карти видимо, ово место раскрсница жељезничких пруга, то ћемо тамо видети куда ћемо даље.

У 10 часова у југру, 9 ог августа пођосмо са северне жељезничке станице. Путовали смо од Беча на север преко Линденбурга у Угар. Храдиште, све преко великих али плодних равница, засејаних најчешће житима и кромпиром. Најпре долином реке Дунава, а затим уђемо у равницу реке Мораве. Код Линденбурга се одваја једна пруга северозаџадно за Брин, а друга североисточна за Храдиште. Ми смо овом последњом путовали, све поред реке Мораве, лепом и плодном њеном равницом, насељеном лепим селима и варошима. У Храдиште стигосмо око два часа по подне. Изиђемо из воза и одмах упитамо: кад иде воз за Лухачевицу, па кад нам рекоше, да имамо више од једног часа времена, уђемо у станичну ресторацију и ту ручамо.

По подне, око 8 часа, пређемо у други воз, којим смо путовали на исток, све уском долином реке Олшаве, која се постепено све више сужавала. Окона брда су окићена лепом шумом, у којој су већином четинари. Предео нам се веома допао зато,