Учитељ

208 УЧИТЕЉ

кидају гране, стабла и цвеће; лове тице, кваре разне ствари, предмете и све друго што им до руке дође.

Требало би штогод урадити, да се изводи из те деце клица дивљаштва, а то би се могло постићи школским вртовима,. шетњама под пажњом учитеља и другим сличним средствима“.

Најзад прелави на учитељске плате, па каже: „Ваља побољшати материјално стање учитеља, јер оно што је учињено пре две године, није друго неко палијативни лек. Морамо се спремити на велику економску борбу будућности и зато: дижимо школе!“

Други говорник у далматинском сабору био је стари при: јатељ учитељског сталежа Бијанкини. Он жали, што на бечком универзитету нема катедре за хрватски или српски језик, да би

учитељи могли лакше тећи кише образовање. Окривљује орос-

ветну власт, што у основним и средњим школама нема патри. отеког духа; оне стењу под притиском аустријске бирокрације; у њима се не учи хрватска историја, она јеи у школским књигама занемарена. Чини упоређење школских књига у Далмацији с књигама у Италији и Француској и довикује у сабору: „Ми морамо захтевати, да наши младићи науче историју свога народа!“

Говори даље о бедном стању школских зграда, у којима труне живот школске омладине, јер већину школских зграда ни сунце не дохвата. И то је право злочинство, које врши школска власт над оном невином децом.

Предлаже, да влада узме на себе издржавање основних школа; или у крајњем случају да сноси бар две трећине тих трошкова. Наводи, да тако раде и друге државе у Европи. У Енглеској др: жава плаћа половину трошкова за основну наставу; у Француској и Немачкој држава сноси све трошкове за школу. Кад би се то остварило и у Далмацији, било 61 решено и питање о повећању учитељских плата; а овако ће ово питање остати отворено још за дуг низ година.

Трећи говорник у сабору био је Тресић. Његов се говор своди поглавито на питање о аналфабетизму у Далмацији. Он предлаже, да се одреди четрдесет награда по 200 круна за млађе учитеље; који би хтели преко летњих празника учити неписмене читању и писању и то у оним местима, где нема школе. Даље захтева, да се у Далматинском загорју установе четири ехештепдо — постаје као покушај за ширење писмености, јер су ове ехесштепдо постоје, које стоје у служби писмености, уродиле у другим земљама врло добрим успехом. -

Четврти је говорник био Машулина. Он је по професији учитељ основне школе. Говор му је био кратак, али зато убедљив и врло дирљив. Он је математички доказао бедно стање далма-

тинских учитеља узео је за пример себе и вели: „Ја сам учитељ

19 година и имам месечне плате 150 круна. Од тога плаћам 00. круна за стан и огрев; 20. круна дајем на отплату дугова, а остаје ми 80. круна, којима треба да се храним ја, жена и петоро деце. На главу долази дневно по 30 филера“.