Учитељ

ПИСМО ДР БРАНИСЛАВА ПЕТРОНИЈЕВИЋА 219.

(стр. 1), један уџбеник, а друго ја сам у предговору изречно признао да сам тако чинио.

Да сам ја ово последње доиста учинио, потврђује следеће место из предговора (стр. МУ и Уђ:

„Што се тиче саме оригиналности ове књиге имам да кажем ово. Велике системе новијих филозофа — Декартов, Спинозин, Лајбницов, Локеов, Берклијев и Јумов — оно дакле што чини језгро и главни садржај новије филозофије, у главном сам изложио сасвим самостално, по самим непосредним изворима, делима њихових представника: да сам при томе упоређивао моје излагање са излагањима других аутора није потребно нарочито ни да помињем. У колико је овај главни део оригиналан, можда више оригиналан, но што је то морало да буде, у толико су други одељци мање, можда мање но што је могло да буде, оригинални. За саму ствар мало би се истина добило да су онђи оригиналти“ — слободан сам рећи да тако не мислим за онај први део — али писцу личпо, који нема обичаја да приписује об другиг ни опда, каба је то сасвим умесно ц без замерке, било би милије ба то није шакол Он се теши тиме, што због једне можда малене сујете није хтео време, које може много корисније употребити на друге ствари, утрошити на читање великим делом малених аутора, да би само оне неколике речи, којима се каракшершиу њихова милшљења, биле његова сопсшвена својина. Ево тих одељака и писаца, по којима их је писац израдио. Одељак „филозофија и наука ренесанса“ израђен је у главном (изузев у неколико одељак о „Бруну“ и „Бемеу“) по Ибервег-Хајнцеу; тако исто и одељци: „француска философија просвећености“ (овај је одељак рађен у исто доба по Хефдингу; одељак о Бошковићу израђен је по Фехнеру), „немачка филозофија просвећености“ и „енглеска филозофија просвеђености“ (овде су узети у помоћ Хефдинг и донекле Фалкенберг); одељак „следбеншци, противници и савременици Декартови“ израђен је по Куну Фишеру, Ибервег Хајнцеу и Хефдингу; одељак о новој науци израђен је по Розенбергеру, Хефдингу и донекле по оригиналним делима аутора; одељак „савременици и следбеници Лајбницови“ по Ибервег-Хајнцеу.“

Г. Ристић на стр. 128 своје критике осврће се на ово место, али да се не би читаоци сетили, шта оно управо значи, он то чини са ово неколико речи: „доцније ћемо се позабавити тиме, које филозофе рачуна аутор у „малене“, те их није сам студирао, већ је о њима преписивао и видећемо колико су истините ауторове речи: ...али Писцу лично, који пема обичаја да трепмсује об другиг ни онда када је то сасвим умесно м без замерке шт.0.“

Шта ове последње речи, које је г. Ристић штампао курзивом, значе, може се закључити само на основу онога што им предходи

б 123 Ова три места овде се штампају курзивом, да би се јасније показала оправданост мога горњег тврђења.