Учитељ

574 У ЧИТЕ ЈБ

и варварству остају... Наше миле девојчице ни на што друго нису рођене него да с временом матере постану, које кад просвештене буду, која надежда општега всенародњега просвештенија! Зато од пете године возраста до двадесете сваки дан, кроме недеље, два часа пре подне а два после подне у школи ваља да проведу. Историју, Географију, Логику и Наравоучителну Философију добро ваља да изуче. Историја ће и научити, шта се је пре наси до сад на земљи солучило. Географија даће им познати сав круг земље; на којој живимо, који народи на земљи живе, и какви су њихови обичаји, закони и правленија. Логика ће им показати пут и начин, да умеду о свачем право и разумно мислити и расуждавати. Наравоучителна Философија отвориће им очи да видеи сазнаду, шта су дужне исполњавати како кћери, како супруге, матере и домостроителнице: похазаће им у исто време, шта ваља чинити и чега се чувати и уклањати, за угодити Богу и људма,

и за провести мирно и доброделно живот свој на свегу. Ове се.

све ствари врло ласно, с помоћу доброг учитеља, за четири или

за пет година савршено могу изучити, кад се буду предавати

и учити на својем матерњем језику. Нека сад свак себи пред стави, каково би благополучије било имати такове кћери, супруге и матере!“

И ако је Доситије, по природи свога учења, био енциклопедиста, ипак је био поштовалац стручнога образовања, наводећи да је корисније бити у једном послу савршен него у многима храмати. У вези је с тим његово упућивање на самостално изучавање. Доситијев је идеал бити у једном послу стручан а остале разумевати — правило класичнога школовања !

Знајући да је наука једна мука а одука две, Доситије нарочиту пажњу обраћа васпитачима на то шта ће дете прво научити. И, тога ради, он не одобрава да дете ви у шали чује оно што није истина, нарочито ако ће то лепо разумети и упамтити, као што јео случај кад се малом детету рече нешто што ние само зато да би се плачем престало !

После свега Доситије обраћа пажњу и на спољну страну

васпитања и понашања. Он прописује правила како треба говорити и писати, а као прво правило срећно иставља природност: говорити тако да говор не буде усиљен већ израз осећања. Налази, даље, да је много говорење знак непажње према друштву: и он, пола у шали а пола озбиљно, предлаже да се на говорљивце удари порез у корист какве хумане установе нпр. болнице!

ша