Учитељ

О народним дечјим песмама 613

„пут светога Марка“, што ће рећи: пут Млетака — републике «Светога Марка. Појамно је да се о томе могло и говорити и певати само у Приморју.

У неколико овамо долазе и 11 и 12 песмица. Последњу «смо већ навели („Цуцу, цуцу на коњу...“), а једанаеста гласи: Цуцу, цуцу, кобиле, Кудар сте ми ходиле2 Кроз бегове долине; Гору с ногам кршиле, Јова мога будиле.

Природно је што су све ове песме кратке. Пре свега њихово их давнашње порекло одводи у доба кад су се и певале само мале песме, у којима је молитва, слутња, жеља и нада а догађаји, кад се и о њима стало певати, само су нагласивани, никако одмах и излагани, (сем тога — оваква казивања не могу бити дугачка ни с погледом на онога коме су упућена ЧОвде немамо песама које имају више од осам стихова; ово„лике су управо свега две — обе раније наведене, — прва и дванаеста; једна је од седам, две од шест, две од пет, четири 'од четири и једна од три стиха!

Као што их је мало, тако су ови стихови и кратки. Једна је песма од седмосложних, једна од шестосложних стихова; у последњој је њихова мешавина — све су остале испеване осмерцем, само с додатком да се у петој и шестој песмици налазе и петосложни стихови, као што показује већ наведена песма „Сан ме мори, сан ме ломи“ или:

Иш, кокоте, балабане, Кор у кући спиш! Не буди ми Јова мога, Нек ми се наспи.

Други се руковет, рекосмо, налази у издању 1866. Ту су у деветом одељку „Пјесме дјетиње, које се пјевају дјеци уз -ко-лијевку, кад се успављују.“ Врчевић уз њих вели: „Од овијех пјесама мало има у народу српском, али ће их јамачно још бити, особито у Херцеговини.“ Певачица, која му је певала, рече му да се место нарочитих песама сад већ деци при њихову успављивању певају ма какве друге које се допадају ономе који их пева, То је, додајемо, нов доказ како је и у том пожледу отанчала она негдашња свеза између песме и поступка.