Учитељ

368 Учитељ

— Деде да чујем.

— Ама знаш, рече Јанко, чешући се по глави. Знаш.. остао сам „шворц“ па се обртах овамо-намо и јовић ми рече да дођем до тебе. Оћеш ли ти да ти дам једну причицу за „Учитеља“. Знаш Велицки и „Дишко“ пуштали су неке моје сличице из учит. живота — а незнам хоћеш ли ти2

— Бог с тобом, Јанко, како да нећу. Баш сам мислиои сам да те понудим да нам будеш сарадник. Ти си стекао лепо. име у књижевности и нама ће чинити част...

— Е, па, добро, ево ја сам донео ову стварчицу: не знам да ли ће ти се допасти.

=— Хоће, хоће, Примам је ја и без читања рекох ја и шчепах му рукопис из руке похлапно.

— Али, молим те, знаш плаћате ли ви што год у Удружењу за сарадњу, мене је натерала знаш зла година.

— Плаћамо, Јанко. Колико тражиш за причуг

— Колико дате.

— Па ја велим 40 динара. је ли доста2

— Берићат версум!

— Ех, рекох ја, отиди у канцеларију напиши признаницу па ми донеси, и ја ћу ти дати 40 динара па ћу ја од благајника доцније наплатити.

Јанко оде, написа признаницу и ја му исплатих признаницу па се опростисмо.

ж

Тек што сам свршио часове пођох у Удружење кад преда ме изађе пок. Дишко Путниковић.

— О, здраво Станојевићу.

— Здраво!

— Слушај, молим те, ја сам пуштао у „Учитељ“ док сам био уредник и белетристичне ствари. А и Велицки је то чинио.

Како би било да отвориш ступце јанку те да и он пише тамо. Он има лепих стварчица из учит. живота па нека их обрађује. — Хоћу, Дишко, да богме! Ево баш садми је Јанко и дао једну такву ствар.

— Је лиг Е па добро. Баш сам хтео нарочито да ти кажем то а знаш и нужан је човек — па да му се малси помогне,

— Разуме се. Хоћу, хоћу, Дишко. Не брини,