Учитељ

18 Учитељ

ринама (причама, загонеткама, питалицама, доскочицама, и др.), у смеху и шали, тако су, ови велики људи, одмарали свој дух од-озбиљних и заморних дневних радова и брига. Та су села чињена узајамно: код једнога, па код другога, трећега, и тако редом. Знало се и време седења, и оно се није никада прекорачило. Није се пушило, а није се ни пило ништа друго осем слатка, воде и кафе или чаја покојни Бакић никада није пушио. Међутим многи су ђаци пушили (наравно, крадом или прикривено), али када је једном тако спазио једнога свога ђака, где пуши, рекао му је: „Ти пушиш! — Пушим, господине. — А зашто пушиш» — Па да боље мислим. и Да боље мислиш не би ни пушио. Ето ја никада не пушим, па ипак мислим да добро мислим“..... |

_ _ Као партиски човек, покојни Бакић, био је обележен више за љубав својих интимних пријатеља, него из каквог личног партиског убеђења. Зато је и пре овога био и после остао као велики Србин и патриота, а никакав партизан или активан политичар. Када је за време једног режима позван, од својих партиских пријатеља, да буде начелник Министарства Просвете и црквених послова, он се (више без воље) те дужности примио, па се после брзо покајао, и зато је мало тамо остао. Када га је после један пријатељ упитао, зашто је тај, тако добар, положај напустио, рекао му је тихо и са уздахом: „Мислио сам, да је сваки Србин — Србин, а брат брат, а оно сам после тамо видео, да сви тако не мисле“. У животу, после, никада није волео, да га неки опет за ово пита или да га на ово подсети. — Када је изабран за професора Велике школе, на којој је после неко време био декан, па после и ректор, он и на томе положају није заборавио оно

време, када је био професор и управитељ Београдске Учитељске школе. Изгледа, да му је то време било најслађе и најмилије у његовом животу рада. "У више прилика и сам се јадао, код својих пријатеља, како би најсрећнији био када би могао поново да се врати у ону трошну и неугледну зграду спроћу Саборне цркве, јер су му тамо остале, најлепше успомене из његова живота. Учитељи (нарочито његови ђаци, из "многих генерација) су му били највише за срце прирасли. Са многима се скоро до смрти дописивао, а наш дружински или сталешки рад пратио је са нарочитим интересовањем и паж-