Учитељ

716 У шеик ер

опажање него износи конкретне предлоге, проблеме које он може проматрањем „понашања“ других људи решити. Већау. куша да формулира систематским проматрањем и експериментом општа правила, законе и принципе, којима подлежи људско понашање. Личност као целина је „маса реакција". Њен главни саставни део је створен од чврстих система навика, инстиката, који се формирају социјалним утицајима и емоција, које бивају обуздане и модифициране школом стварности. Бехтерен дефинира психологију као науку о ду. животу уопће. Главна задаћа истраживања су неуропсихички рефлекси, који се од обичних разликују само тиме, да почивају на индивидуалном искуству а не на наследном. Ови су процеси делимично свесни и то не увек, зато се морају субј. знаци као свест, надоместити објективним стањима, ако се човек бави обј. знаношћу. Рефлекси се деле у наслеђене, и аутоматизме, рефлексе концентриране, симболачне којима припада говор и личне рефлексе. Личност је психички индивидуум, који се према окружујућим вањским условима односи као самостално биће. Састоји се из две уско спојене целине трагова, од којих је један наслоњен на органску а други на социјалну сферу, како која превлађује ради се о егоистичном или алтруистичном правцу личности.

8) Паралелисте и дуалисте износе однос стања свести и процеса мозга више на физиологији, биологији и философији него на психологији. Процеси свести су локализирани у разним регионима мозга па чак и идентифицирани с процесима мозга. Већина обј. психолога и ако са резервом иду за. механичким паралелизмом, који доводи процесе свести у најужи однос са процесима мозга. Новија биологија настоји схватити живот потпуно као „ентелехију' која обухвата сва стања свести. Овај витализам види у душевном животу један фактор потпуно нефизичке врсте и према томе нагиње дуализму. Главнији правци субјективне психологије: 1) Акт-функциона психологија и феноменологија. Прва се наслања на Брентана, за кога је психологија наука о психичким појавама, које: се деле на три групе: претстављања, суђења и љубави и мржње; хтење убраја у односе ћуди. Тенденција да се разликује „садржај“ проживљено, од „акта функције“ дакле проживљавања. Неки се осећаји могу садржајем осећеног разликовати док је акт осећања свагде једнак, Липс одређује задаћу психологије као разјашњавајућу дисциплину. Душа припада реалном свету и може се као супстанција означити. Ова психологија остаје или пада са душом. Важно је још истаћи његову теорију уживљавања (Еп ћ по), која је добро дошла естетици. Низзе! је оснивач феноменологије те је својим логичким истраживањима доста допринео психологији.