Учитељ

Савремена школа рада и идеологија Подмлатка ц. крста 585

школе рада. И код нас је ово схватање некад било доста распрострањено. У даљем свом развоју, под утицајем напретка педагошке науке, ова струја школе рада увелико се је модернизовала. Многи њени поборници, као што су Шерер, Сајниг и други, захтевају увођење ручног рада првенствено као наставни принцип, тј. ручни рад уско и природно везан са осталом наставом. Овакав ручни рад изводио би се у самој учионици са најпростијим алатом и материјалом, а био би, дакле, у уској вези са осталом наставом, те би тако увођењем његовим пасивну очигледност претворили у активну очигледност, јер би деца сама градила и цртала оно о чему се на часу говори. Ручни рад као посебан предмет и извођен у нарочитим радионицама, оставља се за одраслију децу и за школе где то прилике дозвољавају и потребе захтевају. Овако гледиште. је сасвим оправдано и данас је јако распрострањено код поборника школе рада свију земаља.

Првобитно једнострано схватање и прецењивање ручног рада ове друге струје школе рада мануелног правца изазвало је, сасвим природно, реакцију на претерани мануелизам њен, На овај начин појавила се је крајем прве деценије овог века трећа струја или трећа развојна фаза школе рада са немачким педагогом Гаудигом на челу, коју су касније развили и усавршили његови сарадници и следбеници, Лоте Милер, Ото Шајбнер и многи други. Ова струја отишла је у другу крајност и нарочито је истицала и прецењивала вредност интелектуалног рада извођеног у облику слободног духовног рада. Зато ова струја претставља више школу рада духовнога или интелектуалнога правца познатог обично под именом школа слободног духовног рада. Мако је ова струја једнострана, она је методички доста оправдана и налази још увек доста присталица, нарочито код оних школских радника, који сматрају да је школи главно поље рада област интелектуалног дечјег живота нарочито у вишим разредима, међу којима су сасвим природно и претставници школе старога правца. ИМ ова се струја све више усавршава у методичком погледу и допуњава истовремено према новим педагошким тежњама.

Оваква једнострана схватања школе рада нису била педагошки оправдана, јер педагошки правилно схваћен принцип рада обухвата и духовну и телесну активност дечју, која мора бити организована у духу школе рада. Због тога је сасвим разумљиво што се је у новије време појавила међу педагозима и школским радницима нова помирљива струја, као четврта развојна фаза школе рада, која дечји рад у школи схвата шире и дубље, као психофизичку активност, како то нарочито истиче бечки педагог Бургер. Ова струја методичког или психофизичког правца школе рада у дидактичко методском погледу потпуно је исправна, јер принцин рада схвата шире и методички га правилно примењује, те