Учитељ

378 Катарина М. Радовановићева

воре новим потребама људског друштва које је у сталном развитку» Због недостатка правилних интернационалних веза, које би биле у хармонији са различитим економским и политичким интересима, ниједна национална реформа неће моћи бити ништа више него само обична палијатива.

Бришући раздаљине и уништавајући време, наука је пре"творила народе у чланове једног истог, повезаног друштва. На интелигенцији је да сада формулише законе и да одржи ред у унутрашњем уређењу овога друштва, не лишавајући га притом његових могућности да се даље развија и стално преображава. Ако она не успе у тој дужности, то ће значити велики пораз.

Ја могу одредити новом васпитању само опште тежње, али не могу пружити и прецизне директиве у погледу учвршћивања спокојства младих генерација. Осем тога, ове идеје могу се појавити код многих од вас, те их не присвајам само својој земљи. То је врло вероватно, јер моји закључци базирају се само на моме личном испитивању, и зато се ја као Американац не усуђујем да их сматрам важним за све земље.

Пре свега, од највеће је важности да наше школе уче децу о битном јединству човечанства. Ништа није тако у могућности да развија неповерење и мржњу између нација као убеђење које су деца примила од својих родитеља и у школама, да један народ има потпуно различите особине од свих других народа, и да су оне, чак и више од особина свију других народа. Врло дуго неће се ово стање поправити, и ја јако сумњам да ће моја земља икада сарађивати свим срцем са остатком света.

У Савезним Државама Северне Америке, где је већина од нас одвојена од својих европских предака само једном или две генерације, и где људи, који су дошли из свих земаља света, живе у миру једни са другима, васпитачи имају јединствену прилику да открију колико су незнатне разлике, и колико има основне сличвости између индивидуа свих нација и свих раса.

Већ неколико од нас »Исојез попуеПез« раде одличним методама да постигну овај резултат. Али још има много да се ради. У многим крајевима наше земље, Европљани који су недавно емигрирали, раде као људи који су кажњени или раде у другим службама где су потпуно потчињени. Из тога произлази често као резултат, да наша деца своје прве утиске и понекад своје импресије о сваком страном народу, треба да, каквим случајним контактом са странцима, свестрано проучавају, да испитују јаз који нас дели или да раде у каквој групи зидара. Школе би могле, ако би само то хтеле, да корисно употребе присуство ових емиграната или страних елемената још не асимилованих, да би деци пружиле правилан појам културног наслеђа које међусобно замењујемо са њима. Осим тога, ако се у школама ови радници претставе као пионири слични оним првим насељеницима који су крчили запуштено земљиште и подизали наше прве вароши, деца ће видети у њима, оно што су они уистину: да су они

мај ње