Учитељ

Уморни живота 399

живота је и у оној познатој песниковој матафори: „Благо гробу и у тами што се сјаји.“

Твој гроб, твоја дела и твоје приче, весели друже мој, блистаће и у тами... М то је та награда и плата о којој нам хришћанска религија говори. То су ти атрибути загробног живота; стварност и лепота хришћанске легенде.

Ја знам да нам поред Боје никада није било досадно. Увек смо га радо слушати и гледати, па ћете — је'лте — и ову озбиљну његову причу до краја саслушати.

Бојо Васић рођен је у Шапцу 1879 г. у трговачкој кући, али у кући ових трговаца који воде непосредно порекло са села, још свеже и здраве сељачке крви и сокова. М кад овај детаљ подвлачим хоћу да кажем, да није проста случајност, да син и васпитаник такве куће после свршених шест разреда гимназије одлази у учитељ. школу, да се из ње, духовно формиран а расно диспониран, врати у село, где ће пуних 20 година са пуно смисла и пожртвовања вршити дело просвећивања сежачких маса. И то његово дело не беше само дело савесног државног чиновника, већ нешто пуније и више: Љубав и страст. И он је ту љубав за мале и слабе, за децу и људе носио и зрачио њоме широм питоме Мачве, Поцерине и Азбуковице. Цуљковић, Накучани, Орил, Црна Бара, Узовница, Метковић и Штитар не познају Богдана само као учитеља деце своје, већ и као просветитеља и пријатеља свог. И он је — тим још простодушним сељацима жедним лепе речи и утехе и правог разумевања чега све мање данас има — увек лепу и утешну реч дао, и мудар савет и помоћ указао. Био је народни учитељ у пуном смислу ове речи. И кад ти сељани буду сазнали за његову смрт ожалиће га и оплакаће га исто овако искрено као и ми овде. А такво осећање захвалности биће, несумњиво, највећа плата једном учитељу.

Служити народу и волети свој народ Богдану није било тешко, јер је Богдан носио у души поред љубави и један квалитет више: ведро расположење и никад помућени оптимизам. А без вере и оптимизма не да се замислити никакова служба народу. А он је тај оптимизам носио лако и крепко до краја и с њим своје уморне очи склопио... Био је фанатик у зери у дубину и чврстину расно-националних корена нашега сељаштва које је палило буктињу слободе широм његове Поцерине и Подриња.

Ја знам да је Боја у свом личном животу преживљавао и гешке часове, каткад и праве драме, али се његова маска увек расположена и ведра човека није никад мењала.

Он није волео да прича своје интимне историје. Он је стојички подносио терет личног живота, и увек био спреман да туђе бреме олакша, да туђу сузу обрише. Био је у пуној мери социјалан и националан. То ми другови добро знамо и осећамо још боље после његовог одласка. Његово широко социјално схватање прилика и времена, његова топла хуманост, алтруизам, и савесност изражавала се најплодније у првим тешким данима по ослобођењу, на згариштима и пустошима поробљене Мачве и Поцерја када је хитао с једнога краја на други да оголелим и обоселим подринцима подели државну и приватну помоћ...

Његове организаторске способности, не само у школи, него свуда