Учитељ

564 Д-р Драг. Ђ. Пешровић

и радили пре него што су се садањи нови педагози јавили на свет. Разуме се, историја васпитања је тако велика и пространа област да је не бисмо могли лако прегледати ни летимичним погледом. Али то нам за овај мах није ни потребно. Ми ћемо се у овом прегледу осврнути само на неколико најпознатијих аутора чија нам се дела у овом моменту налазе при руци.

Још је Аристотело у својој „Политици“ изрекао неке мисли о васпитању, којима се и сада не може ништа замерити. По њему деца треба да се крећу слободно, да играју и раде, и да у раду

нађу забаве. Свака индивидуа је члан града, и брига која се по-

свећује појединцу мора бити у хармонији са бригом која се поклања целини. Васпитање је хармонијско развијање телесних, духовних и моралних способности човекових. До духа се долази кроз чула. Отуда у души не постоје готове идеје, већ само могућност да се оне развију. Васпитачева се дужност састоји у томе да развије хармонијски оно што је дато. Врлина се заснива на вољи, а ова на осећању, и зато се образовању срца мора поклонити велика пажња. И цртање има велику важност, јер буди смисао за лепоту и уметност, а при том је још корисно и за живот, пошто се у њему многоструко промењује. Гимнастиком се постиже храброст и припрема васпитање духа, а музика врши на нас морални утицај, те зато младићи треба да је изучавају. Ево, дакле, већ код Аристотела налазимо неке елементе новог васпитања, као што су : хармоничност и естетичиост.)

Нећемо се задржавати на другом славном писцу античког доба, Квинтилијану, који је такође у свом „Беседништву“ дао неколико изврсних педагошких мисли, достојних најнапреднијих савремених педагога, као што су: разматрање о важности игре као васпитног средства, о поштовању васпитаникове индивидуалности, о љубави васпитача према васпитанику, о потреби одговарања на дечја питања и тако даље; нити ћемо помињати оне многобројне и знамените мислиоце средњег и новог века, код којих би са. времени наставници такође могли наћи многу лепу поуку за свој школски рад. Зауставићемо се за тренутак на француском филозофу Монтењу.

У својим „Огледима“ Монтењ, између осталога, расправља и питање о човекову васпитању. Премда је живео у ХМ! веку, он је изнео рефлексије које и ми данас понављамо. По њему, наше васпитање није добро. Васпитачи нам сипају у уши речи каоу какав левак, а памћење нам оптерећују готовим фразама, и ми треба само да понављамо оно што од другога чујемо Васпитач би боље учинио кад би пустио ученика да каска пред њим тј. кад би га пустио да мисли и говори сам а он да га слуша. Тако би сазнао његову снагу и моћ, и упознао његово схватање и суђење те би могао по њима управљати своје држање. Не могу се истим начином и истим мерилом васпитавати разни духови и карактери. Ко непрестано тапка за другим, тај ништа не тражи те ништа н

ћу Атагоје, Га ропћаце, !гадисноп ккапсајзе де Ећигођ Р. 193.