Учитељ

668 Ош. Каднер

ваца. Све организације наставника нижих и средњих школа имају своје органе; јављају се учитељски часописи и са извесном политичком тенденцијом, тако да смо ми до пред европски рат, нема сумње, имали обиље часописа ове врсте. Тако исто организује се прво учитељско издавачко предузеће „Наслеђе Коменскога“ („Рефсћу! Котепзкећо“), које осим издања дидактичких дела и „Педагошког прегледа“ помаже издања најглавнијих радова из помоћних педагошких наука, из историје васпитања, културе, тако исто наших и туђих класника и књига за омладину. Са „Наслеђем Коменскога“ у овој сфери племенито се такмичи „Издавачко предузеће централног савеза учитељских друштава“ и неки приватни издавачи. Разуме се, са позитивним значењем за педагошки покрет изводи се акција различитих учитељских асоцијација, среских и обласних, „Друштва педагошког музеја Коменскога“ у Прагу и „Чешког педагошког друштва у Брну.

Ј. Клика млађи (Јоз. КИка п1,, 1857—1906) један од Линднерових ученика одао се предано послу да шири учење свога учитеља и неуморно је организовао учитељску друштвену делатност, али сам лично није био стваралац и није после себе оставио самосталних дела. Дубљи и оригиналнији мислилац био је Е. Маковичка (Етап Макомјска, 1851—90), који је на жалост умро врло млад, када је тек почела да се формира његова филозофска индивидуалност. Маковичка је био у прво време Хербартов присталица, али под Линднеровим утицајем он се почео да ближи погледима Конта и Спенсера и маштао је о социјалном васпитању на основама хуманизма и пацифизма. Од његових радова, који припадају разним филозофским наукама, највише вредности за педагогику има „Дисциплина рата и мира у друштву, породици и школи“ (1887), где он интересантним путем подвлачи аналогију између поретка у друштву, породици и школи и указује како би се могли отстранити из васпитања последњи остаци дисциплине војне и апсолутистичке и заменити добровољном дисциплином и самоуправном васпитаника. Кратко време на овом земљишту трајао је рад и А. Јана (Ап! Јапћ, (1852—1899), који је малим списом „О учитељском самопоуздању“, (1894) који је написао у духу Дистервега, хтео да пробуди у учитељској свести професионалну солидарност, па је нацртао утопистичку школу будућности која се наслања на једнодушност учитеља и љубав народа. Практично Ан. Јан се дотакао реформе чешке школе поводом питања о језичној настави у своме и до данас делу од вредности: „Матерњи језик и основна школа“ (1898).

На челу оних, који су узели на себе да систематски у нас преносе туђе идеје, али не немачкеп едагогике, и тако шире узане учитељске видике, долазе: Јан Мразик, (Јап Мгадк, рођ. 1848), /. Улехла (Јов. Лећа, рођ. 1859) и /. Черни (Јов. Сегпу, рођ. 1863). Мразик је на чешки преводио све оно што се односило на психологију детета (посебице дело Компејреа у 1898), писао је о Толстоју, 0 новој немачкој литератури, издао је неколико радова методичког карактера и говорио о реформи народне школе и спреми