Учитељ

Библиографија 709

На другом месту каже: „Није нови нараштај на истом путу. Али је цео кренуо напред.“ По нашем мишљењу торња оцена г: Ђоновића није у потпуности спроведена до краја, већ је себе унеколико са трећом наведеном реченицом коретирао. То је утолико вероватније што и сам писац на страни 217 и 218 износи мноштво утицаја под којима живи црногорско свело. На страни 212 учињена, је такође једна констатација врло смела и нетачна, кад се за човека између осталога каже: „Он је само незадовољан, јер је сиромашан“. Ако би потање испитивали нашли бисмо контрадикција које су у великој опреци са горњим тврђењем г. Ђоновића, а које слабе вредност и научност самога дела; наравно, ми у овоме приказу то не можемо урадити, јер би требало још много и много друтих запажања, по нашем мишљењу, корегирати и допунити што није нама, намера овога пута. Морамо напоменути да г. Ђоновић воли често да буде неодређен, да казује туђа мишљења само у изразу „запажено је“, а да сам то не проконтролише и доведе у везу са реалношћу. Као што смо напоменули г. Ђоновић воли да неке неуошшштене тврдње протура као карактеристичне што свакако штети аутору у решавању постављених питања. По томе би књига давала утисак неке свакидашње новинарске репортаже, која нема трајну и научну вредност.

| Поред свега најинтересантнији је онај део у књизи који је означен у „Пеихолошким особинама“, јер је ту дато верног и доброг материјала по коме се може са успехом изучавати црногорска психа и карактер. „Духовна стремљења“, последњи део у књизи је такође интересантан.

Када се саберу све негативне и позитивне стране у расправи г. Ђоновића, следује закључак да, је писац већином успео у запажањима, да се књига лако. чита и да у себи садржи добрих страница што се ретко налази у књитама које приказују Црногорце. Рајко Радовић

Мега З!еп—Егић: Мејода Мопбезог; џ ХКоћ, Ластеђ, 1934, зт. 80, 5фт. 64, Фа. 15. Гудамаб »Мтегуа«. — Г-ђа Штајн написала је ову књижицу са читавим низом тема, па је покушала да на 64 странице изложи цео један систем, њетову критику и да одреди да ли он „креће прогресивном линијом“. Жалимо што је поред све њене вредноће овај покушај не полази потпуно за руком јер охематично излагање је испало и сувопарно и недовољно. Углавном, све примедбе које је аутор ове књижице ставио Монтесори педагогици, могу се свести на цитиране: „Слобода, која се деци пружа (у пракси овог система), спутана. је у уски оквир“ (18) и нема везе са друштвеном целином, те је према томе „слобода сиромашна садржајем“ (14). „Монтесори разреди одишу лабораторијским зраком“ (14), а индивидуалистичка пракса васпитања Монтесори поред. њене велике врлине јесте „уједно и њена, највећа слабост“ (15). Зато „Монтесори метод“ не може да буде тотални већ „помоћни метод“ (16). Осим ових замерки Монтесори педатогици, г-ђа Штајн је учинила приговор због њеног „интелектуализма“ и „механичности“ (17), па и приговор да је „нетачно мишљење Монтесори педагога, да. је доста за развој дјетета, ако учитељ заузме прописано пасивно држање“ (24). Аутор још замера Монтесори (27) што се удаљила од талијанских социјал демократа и сада пришла црквеним и фашистичким круговима. То је, по свој прилици, највећи разлог, да се „данас метода. Монтесори налази само још дјеломице на прогресивној линији“ (27—28). Следеће странице ове брошуре испуњене су неколиким малим огледима из праксе Монтесори метода.

Све ове замерке г-ђе Штајн могу се свести на једну генералну: Монтевори не иде социјално-педатошком линијом коју аутор књижице заступа. Наравно, да се Монтесори индивидуализам никако не слаже са Штајн колективизмом. Али има других ствари у Монтесори педагогици, које је т-ђа Штајн или намерно прећутала или није хтела да их уочи. Прво, у Монтесори педатогици „игра“ пре времена прелави у рад. Друго, „дидактички материјал“ Монтесори није подесан за пуно развијање дечје фантазије. Сем тога што у садашњем Монтесори покрету нема некадашњег елана, сем тога што је Монтесори систем постао на пракси једна готово укочена педатошко-партиска доктрина, тај систем се не може одржати дуго нарочито због тога, што он целокупан духовни рад базира на. једној застарелој и нетачној сенвуалистичкој психологији, на којој је заснована и сва његова техника рада која клизи површином душевног живота и не силази у његове дубине. Никада таква, техника васпитања,