Учитељ

20 Василије Пејхељ

следне особине. Као средство за проучавање наслеђених особина предлаже једну анкету, али се ограђује и признаје да је та његова анкета само један покушај за испитивање и не претендује на њену безусловну тачност и непогрешност. Та анкета садржи 12 питања која се односе на сваког пробандовог') рођака а имајући у виду

социјално наслеђе. Прво је питање — раса, затим висина и тежина,

конституција, темперамент, темпо развијања, трајање живота, предиспозиција према разним болестима, друштвени положај, професија, имовно стање, образованост и култура, и, напослетку, таленти и дефекти. Помоћу ових питања која су упућена на пробандове рођаке може се са извесном сигурношћу утврдити социјално наслеђе. Проучавање тог наслеђа треба да почне од браће и сестара, пошто је корелација сличности међу њимаи родитељима највећа и износи 50%/. Проучавање „породичне историје“ може да осветли и дете које се проучава, ма да, према пишчевом мишљењу, ово питање још није темељно проучено и обрађено. Па ипак се због тога не може негирати наслеђе, као факат уопште, па било то наслеђе биолошко или социјално. С друге стране опет међу њима не постоји нека тачно одређена међа, која би их строго одвајала.

У последње време, а у вези са проучавањем проблема на: слеђа, јавља се еугенистички покрет који поставља два захтева: 1) стерелизацију личности са рђавим наслеђем и 2) спаривање индивидуа с добрим наслеђем. Према мишљењу Блонског таква еугенистичка средства нису добра јер немају никаквог научног основа, а да се помоћу њих скоро ништа не постиже. А то је услед тога што ми скоро ништа не знамо шта се и како се наслеђује. Нарочито он устаје против стерелизације и назива је актом варварства. Место тих антинаучних мера, писац инсистира да се поклони више пажње побољшању хроматин наслеђа и да се интензивно поради на његовом остварењу. То је могуће ако се побољша исхрана народних маса и ако се ублажи изнуреност услед претераног рада. Социјално пак наслеђе може се побољшати укидањем друштвених неједнакости и експлоатације.

После овога аутор прелази на анализирање ембрионалног детињства. Пре свега, он поставља питање о трајању човековог утробног детињства и упоређује га са утробним детињством животиња. Из приложене компаративне таблице види се да оно траје код кокоши 21 дан, код пловке — 21, код миша — 24, код мачке 56, код пса — 63, код овце — 147, код мајмуна — 273, код човека — 280, код коња — 330, код слона — 730 итд. На први поглед могло би се из ове таблице закључити да човек не жури да се роди. Међутим, у ствари није тако. Ако се упореди трајање утробног детињства са трајањем живота, видеће се да је у ствари човеково утробно детињство релативно кратко. То се нарочито може видети ако се упореди трајање утробног детињства са целокупним трајањем живота код појединих животиња. Мачка може да живи 12 година, пас — 15, коњ — 40 и слон 120 го-

7) Пробанд = индивидуа која се испитује В. Џ,

рана