Учитељ

64 __ Милић Р. Мајсторовић

гласовном методу. Обраћао је велику пажњу и на девојачко образовање. Што је најсигурније, П. Берович је, слично нашем Доситеју, први међу Бугарима учио, „да се права просвећеност и култура налази на западу и говорио Бугарима да треба да буду ученици западних културних народа“.

Песталоци, живошљ и шворчество, (1928) претставља већу монографију о животу и раду „оца Пестолација“, која је популарније писања, са претензијама да се бугарска читалачка публика и изван наставничких кругова упозна са његовим животом и стварањем, поводом стогодишњице његове смрти. Јер, вели Дочев, „садашње доба је много слично са оним у коме је живео и радио он, и да је његов бесмртан пример као народног учитеља и оца — васпитача деце сасвим нужан за све оне који народу добра желе, особито за наше (бугарско) активно учитељство, које од њега црпи снагу и поуке за свој свакидашњи културно-просветни рад у народу и међу децом“.

Након практичног рада од двадесет две године, Дочев штампа Раазредњление (П изд. 1929). Аутор његов је увек пре почетка сваке школске године правио распоред наставног градива и тај је распоред увек, из године у годину, добијао допуне и промене. Са великом скромношћу, Дочев је саопштио тај свој Распоред наставног градива за прва четири разреда основне школе, с напоменама, да се он не сме „преписивати“, већ да служи само као углед млађим учитељима, како ће израдити сличан распоред градива за своју школу и према својим околностима.

У духу ученичке саморадње и ученичког стваралаштва, наш писац је дао и један лепи оглед из правописа бугарског језика у спису Пракфтикаша ми во обучениешо по правопис (ШП изд. 1929). Пишчев задатак овде није био нимало лак, када се има у виду да правопис у Бугарској још није дефинитивно утврђен и када има иза себе дуги период механичког школског рада, који се испољавао само у преписивању штива. Принцип поступности у усвајању правописа, очигледност у језичним облицима, активност у њиховим схватању и разумност у читавом правописном раду, још су далеко од праксе бугарске школе и Дочев је имао племениту намеру, да на основи мисли Мојмана, Лаја, Сајферта и др. теориски заснује и практично спроводе модерније идеје овога рада кроз четири године бугар. основне школе.

Стварна и завичајна настава јако интересује бугарске учитеље, што је знак да сеу том погледу код њих напредује. У вези принципа: очигледности, саморадње и рада, стварна настава — на-

рочито у прва два разреда — има да се базира на градиву из природе и живота дечје околине и да целокупна настава буде у [и Џ разреду — реална и завичајна, те ће се тако поставити

добре основе све доцније земљописне и природњачке наставе. Бугарска методичка литература, изгледа, да још није пречистила појам завичаја и да.ли завичајна настава претставља самосталан предмет и какви су њени задаци. Тако исто у њих није довољно јасно, како вели Дочев, какав треба да буде избор градива тог

Це