Учитељ

Гено Дочев _— 65

најважнијег предмета, а још мање је писано о његовом методу. Дочев је за то, да завичајна настава буде самосталан предмет са посебним задацима, а не припрема и потпуно потчињење земљописној настави. То је, по њему, најтежи предмет основне наставе. У завичајној настави у Бугарској, учитељ је готово сам себи остављен: он сам треба да одреди дечји завичај, сам да одабере и среди наставно градиво у вези са дечјим интересима, сем да прави рељефе, прта карте и гради друга потребна средства што, разуме се, није нимало лако, нарочито 3за младе и неискусне учитеље. Завичај је најближи деци и учитељу, пише аутор. Они дишу његов ваздух, хране се његовим хлебом, развијају у њему своје снаге и учествују у његовом природном и друштвеном животу. Али њих треба упутити да изаберу из тога великог обима градива најподесније, са највећом образованом вредношћу и да из тога извуку највећу корист, а не да у завичају „живе као туђинци“. Нашаша родана (П изд. !929) има намеру, да горе истакнуте задатке реализује у школској пракси. Као допуна и конкретизација мисли изнетих у спису „Нашата родина“, служе методичке белешке и „тетрадке“ за завичајну, земљописну и природњач«<у наставу (за ученике), као и уџбеници за Ш и ТУ раз. осн. школе Естествознанпе (1930, које је Дечев израдио у заједници са Хр. Спасовским.

Нашата ташковина (П изд. 1931) је нов спис Дочева у коме је он изнео теорију и праксу земљописне наставе с обзиром на културну географију и природне географске области, очигледни, радни и тумачећи принцип, држећи се највише методичара Р. Фрича. Практични део обрађује у детаљним конспектима предавања сав онај материјал (максимум градива), који из отаџбинског земљописа за ТУ раз. може да интересује ученике, разуме се, с оградом да се у том опсегу не мора да обрађује. Материјал поменут на стр. 40 под 1 а нарочито под 4, може да се изостави без бојазни да ће ова настава претрпети некакав национални неуспех.

Пракса почетне наставе читања и писања такође је била поновни предмет пажње братског методичара, и он је њу изнео у спису: Пракшикаша ми по чешене џи писане презђ пзрваша учебна година (М изд. 1931). Главна мисао овога списа је Русовљева мисао: „Слово је мртво, а мисао је жива. Метод спроведен кроз његов Буквар је аналитичко-синтетички. Дочев је на пракси у Казанлишкој угледној школи испитао (1909) глобални метод, па је и поред добрих резултата с њим дошао до закључка, да се, с обзиром на бугарско писмо, које је 90%, фонетичко, брже и лакше ради с једновременом употребом анализе и синтезе на целим језичним деловима, па је противан, да се у свему подражава американцима.

_ Мале обимом али лепо израђене су читанке за Ш и ТУ разред, које је Дочев дао у заједници са Елин-Пелином, Ран-Босиљком, Хр. Спасовским и Т. Близнаковом. Мишљења смо, да се без икакве штете по вредност ових читанака може изоставити, на пример, састав Анг. Каралијчева (стр. 88 и 89), који иде и на саму штету

Учитељ 5