Учитељ

450 Драгољуб Бранковић

задржавање и нега веронауке у школама. Веронаука говори и одржава смисао за оно што је вечишо и свешо.

У односу на природу важи исто, додуше пре свега на један његов угао, на дечју собу за игру. Дете показује рано тежњу за спољашњу природу и иде паралелно са тежњом за сазнањем Бога.

Будући да је дете управљено на оно што је спољашње, код њега

долази доцно схватање и разумевање човека, оно што је чове чанско. Унутрашњи му је свет неприступачан и несхватљив, чак се

може рећи: он за дете скоро и не постоји. Зато дете не може

да схвати лако мотиве и намере у човечанским делањима, те му о томе не треба ни говорити: њему треба говорити о делању и догађајима. С тим у вези деци не треба држати велике придике, јер то не одговара њиховој природи. За њих су придике сувише апстрактне.

Дете не разуме време и њему време сасвим друкчије изгледа него одраслом. Оно разуме само непосредну садашњост. Оно не зна

шта је „будући живот“, то за њега није реална количина. Зато, у

вели Либерт, мало за њега вреде опомене, прекори и претње, скретање пажње на рђаве последице. Због тога се јавља код детета неповерење или сумња према свима обећањима. Оно зато не разуме старење, оно је убеђено у постојаност родитељског бића (мајка остаје увек лепа).

После схватања Бога и природе дете је у вези са схватањем времена мало способно да разуме историју. Оно не уме да мисли историјски. У изградњи наставе мора се водити о томе рачуна, да се иде од посматрања онога што је споља и што је чулима дато ка покушају да се схвати оно што је унутрашње, као што је и само човечанство прелазило у своме развићу: од Бога преко природе до човека. Зато религију ставити одмах на први почетак, па затим математику, јер она чини почетак сазнања стварности природе. После рачунања ариродопис.

Као што су се духовне или културне науке релативно касно појавиле као самосталне науке, тако и детету не пада лако улажење у њихов дух. Либерш сматра историју за тежак предмеп. Опажање које треба да буде почетак у васпитању детета, као апсолутни фундамент свега васпитања о којем говори Коменски, Песталоци и други, сасвим је друге природе од историског опажања, које је замршеније и обимније од чулног опажања са којим располаже једно дете. Чак шта више, вели Либерт и многи људи одмакли у годинама нису у стању да се узвисе на право историјско опажање. Историјско опажање није могуће без извесног ступња мудрости и без извесне непристрасности и праведности. Дете није у стању да схвати ни стрепње ни немире својих родитеља а камоли да се мислима пренесе и уживи у свет историје и човека. Дете живи скоро пошпуно мислећи само на своју личност и због тога и не осећа и не сазнаје свој однос према другим људима, а без овог осећаја и сазнања не може дете а ни човек уопште постићи разумевање другога. Зато што је дете још збуњено и затворено у јединству живота, и због тога што још не познаје раздирање и поцепаност живота, зато што није