Учитељ

Либертова општа дидактика, 451

схватило и искусило отстојање ни према себи самоме а ни према другим људима, оно се још није радом пробило до правог историјског разумевања. Због свега шога Либерт сматра да историја није за децу.

Што се тиче веронауке, Либерт је свестан да постоје „хиљаде противречности“ између религијских учења и научних сазнања. Он препоручује искреност од стране вероучитеља: рећи отворено деци да ми у себи носимо две душе и два духовна правца, од којих једна има у себи моћ вере а друга моћ разума и да најзад јединствено богаство и дивна искреност људског живота почивају баш на томе духовноме двојству нашега бића и на дубокој и плодној супротности тога двојства. Отворено истицање и признавање тога духовно душевног двојства производи и осећај радости и поноса због богаства наше природе. Либерт има храбрости да каже отворено: „Без веронауке настава остаје неизбежно једно крње парче“. Религијска настава мора пробудити разумевање и за један трећи дијалектички сукоб, за дубоку борбу за савлађивање коначности и за освајање бесконачности. Упућујемо питаоца на одлична разлагања о религији у вези са наставом, јер је то све опширно разложено код Либерта.

21 Мит, бојка и чудо

На основу оваквог мишљења о значају религије Либерт долази до схватања важности мита, бајке и чуда. Он сматра да школа има за безусловну дужност не само да поред себе трпи веру у чудо и уживљавање у оно што је божанствено, шта више она мора да негује моћ те вере, да оживљава њену величину и да отвара очи и шири разумевање за истинитост и за стварност мита и бајке. Религијска настава има јединствену прилику да разјасни и осигура право и моћ бајке и мита. Либерт је у свом спису „Мићиз ипа Киншг (1925) покушао да покаже нужност мита као основе културе и нужност преокрета садашње културе ка миту. Једнострано претерано васпитање разума није никакав знак а ни доказ о душевном богатству. Још кад уз мит дође и уметност, онда ће уметничке слике дати младој души убедљиву претставу и осигурање истинитости религије и стварности њеног дејства које историчару пружају историјски документи. На многу ће децу свете слике, причања о Христовом рођењу и слика Дјеве Марије изазвати исто тако присан утисак који непосредно делује као нека црквена песма или слушање или читање једне приче из Светог писма. Миш и бајка су нужне и важсне форме објекшивације исшине п смисла живота а Тиме најважније форме пи пушеви наставе. За заснивање и образовање ове мисли он полази од неупоредивог утицаја грчког и хришћанског васпитања. На шта се своди моћ и трајање тих утицајаг Ни на шта друго, до ли на моћ мита. Васпитање и упућивање везани су за егзистенцију и за моћ мита. Без мита сваки народ, свака генерација свака култура губи своју природну силу. Либерт се пита: зашто нас трајно интересују просте изреке (Св, писма или речи из псалма» Због њихове песничке снага утисака» Не! Они делују, јер се по-

29%