Учитељ

61

ЕНЕН ЕНВЕР РЕНЕ ШРИ АНЕ ВЕЛИ ПЕР ИЕ ЕВЕ Уа ДЕ А БРБАРБЕЕ НЕ ЗЕТУ ШРИ НЕНА

УЧИТЕЉЕВА БИБЛИОГРАФИЈА 1) ПСИХОЛОГИЈА, ПЕДАГОГИКА, СОЦИОЛОГИЈА, ФИЛОЗОФИЈА

ДРАГОЉУБ БРАНКОВИЋ: ПСИХОЛОШКИ ОГЛЕДИ О НАШИМ ПИСЦИМА.

(Иван Мажуранић, Бранко Радичевић, Јован Јовановић-Змај). Београд 1937, 80, стр. 194, цена 25—- динара. Издање књижарнице Јеремије Ј. Џелебџића, Београд, Караборђева улица број 61.

После студија о психолошком тумачењу „Горског Вијенца" и „Луче микрокозма", Бранковић даје психолошко тумачење три позната југословенска песника чија су имена ушла не само у историју југословенске књижевности, већ и у све школске уџбенике. Тумачења су вршина с гледишта природњачке, али није занемеривано ни гледиште духовно-научне психологије.

Још пре излагања садржине ових студија морамо напоменути да је овај начин рада слабо познат у нас, да он заслужује пажњу и труд наших психолога и да овакав начин интерпретације има јаког интереса и за учитеље и наставнике књижевности и, нарочито, ученике учитељских школа и виших разреда средњих школа. Бранковић се у својим закључцима врло често разилази с мишљењем истакнутих књижевних критичара о овим писцима, јер је његова база прво психолошка, па сада естетичка и етичка, док су књижевни критичари и историчари махом полазили од естетике. .

Сажети укратко ова излагања, значи умањити им лепоту и аргументацију а према томе и значај. Али да бисмо скренули пажњу читалаца на ове студије ми ћемо то извести у најкраћим потезима.

Иван Мажуранић, по Драгољубу Бранковићу, није генијалан песник, како га је назвао Фрања Марковић, већ „само обичан таленат“. Јеш мање се Мажуранић може сматрати за нашег Хомера. То име заслужује само илип Вишњић. „Смрт Смаил-аге Ченгића" није плод Мажуранићеве фантазије, „већ стваран догађај који је он мало успео да измени и уколико га је изменио... то нијг срећно испало... Сасвим је неприродно да Ченгића убија његов слуга уз помоћ Црногораца, уместо да Србин води Србе против народног злотвора, онако дакле, као што је стварно и било... Уметничка поезија не сме да гази усвојене етичке принципе, јер издајство свога народа од увек је код свих народа било осуђивано најоштрије и ту је уопште први моменат у постанку морала, те се зато не сме ни у поезији износити издајство као што овде чини Мажуранић“. Мажуранић није имао много резервне песничке снаге и био је „предиспониран само за опште, колективне догађаје где се може ићи без нарочитих рефлексија“. Упоређиван с народном поезијом и Његошем, Мажуранић је испод њих. Ова студија је најмарљивије обрађена и износи 88 страница.

Бранко Радичевић је „несумњив песнички таленат“ чак и у епским песмама које су му критичари одбацивали као слабе. И овде се Бранковић разилази у психолошком тумачењу Бранковом са неким књижевним историчарима. Има у Бранковој поезији много баналности, нискости и сексуалних песама, које се не могу убрајати у љубавне, али има песама где Бранко „дубоко и фројдовски захвата“. Све песме које је Бранко преживео, психолошки су тачне, одговарају стварности „и- лепе су. Има код њега и версификације и натегнутости, без емоција, али су његове песме које се односе на адолесценцију такве да се мимо њих не може проћи. „Он је казао у својим младим годинама све што осећа у животу: љубав и „болове“ младости уопште", дакле додирнуо све оно што изучава психологија младости.

Јован Јовановић-Змај је ређе певао с емоцијама и у том погледу далеко изостаје иза Бранка. „Змајеви су стихови понајчешће празна версификација... И у најбољим песмама Змајевим нема дубине, оне су површне, у њих нас песник не Може дубоко да зарони, Змај ретко дубоко запажа... Он је стварно био реги-