Учитељ

помажу свестрано откривање и развиће оних које су друштвено добре и корисне, а слабе, компликују и каналишу оне које су опасне и штетне, упућујући сваког ђака да иде оним путем који најбоље одговара његовим особинама.

Исто правило, које примењује на појединце, примењује проф. Сорокин и на цео народ. Као појединац, и народ пре свега цвета и пада са променама својих наслеђених расних особина. „Какво семе, каже он, таква и жетва“. Према томе, и успех једног народа зависи од квалитета његовог фонда расних особина. Ако је овај фонд добар, онда под повољним приликама није тешко умножавати и подизати позитивне особине једнога народа; ако је пак овај фонд слаб — резултати не могу бити велики, па ма какве се жртве улагале, све док се он не поправи. Зато проф. Сорокин ставља у дужност не само наставницима — васпитачима младих генерација, него и политичарима и свима другим људима, који се старају о народној судбини, задатак: да свим средствима раде на побољшању наслеђених особина свога народа, препоручујући одржање мира међу народима као најбољу меру од свих еугеничких мера за побољшање фонда расних особина народа.

Улога средине и васпитања, по проф. Сорокину, је помоћна. (Она се састоји у томе што потпомаже или задржава, компликује или каналише, развој урођених особина, од којих пре свега зависи животна судбина сваке личности.

Један амерички психолог означио је улогу овог чиниоца бројевима од 10-40, док је улогу биолошког наслеђа означио бројевима од 60—90. На основу овога могао би се створити закључак да је улога овог чиниоца назнатна. Проф. Сорокин, међутим, иако урођене особине ставља на прво место, сматра да ни улога средине и васпитања није од мале важности. По њему, средина (социјална и географска) и васпитање не само што формирају тзв. стечене особине, него чак утичу и на наслеђене особине. „Средина, посебно социјална средина, каже он, је кројач који одређује крој одела стечених облика владања.“ Од тренутка рађања она почиње човека да изграђује по својој слици и прилици. Она му даје језик, религију, морално-правне погледе и васпитање, који се у њој налазе. Она, дакле, од човека ствара правог човека, социјално биће.

Од својих установа социјалне средине породица, по проф. Сорскину, заузима најважније место у одређивању човековог владања и историјске судбине народа. У овом случају она је значајнија и од школе и од цркве и од државе, јер је она прва група у коју јединка улази одмах после рођења, први и одлучујући васпитач, учитељ и школа, прва „радионица“ у коју јединка долази на прераду. Зато од ње у првом реду зависи да ли ће се позитивне наслеђене особине личности развити и да ли ће бити каналисане негативне наслеђене особине; затим, да ли ће бити накалемљене добре стечене особине и добри облици владања и, напослетку, да ли ће јединка у њој добити довољну количину искуства, знања и корисних навика. Отуда је по проф. Сорокину сваки од нас у великој мери онакав каквим га је начинила породица. Али не само то, него он иде још и даље, па сматра да од карактера породице у великој мери зависи и склоп и карактер друштвеног живота и историјска судбина читавог друштва. „Људска друштва, — наводи он за потврду овог свог мишљења речи социолога Ле-Плеа, — имају такву организацију и такав склоп приватног и јавног живота какав одговара карактеру њихове породичне организације."

По проф. Сорокину постоје три главна типа породице: патријархално-задружна, нестабилна и индивидуалистичка. Он се углавном залаже за породицу индивидуалистичког типа. „Да би човек, каже он, био прави човек, а народ имао добру друштвену организацију, економско цветање, слободу, духовно развиће и снагу, поред добрих наслеђених особина и поред подесних услова, потребно је још да и породица буде добро организована и да васпитава праве људе. За многе

народе овај задатак испуњава породични строј који одговара индивидуалистичком типу."