Учитељ

Шта је узрок овоме» Искуство нам је показало да га поглавито треба тражити у библиотекару: његово држање треба да је такво да придобије читаоца и за библиотеку и за књигу и за себе лично, будећи у њему симпатију и поверење. Само на тај начин он ће задобити отпорне, јер, на крају свега, прави смисао и вредност библиотеке ваља тражити у придобијању за образовање, културу, цивилизацију и науку оних који дотле нису придобијени. Појмљиво је да под речју „придобијање“ ми разумемо буђење код читаоца човечјег достојанства и личне активности а не неко насилно учење.

Демократизација библиотеке

Реч демократизација потребује извесно објашњење јер се апстрактне речи, општи изрази и нарочито метафоре, симболи, синоними и хомоними различито разумеју. Под речју демократизација библиотеке ми разумемо не само право него и могућност свакога да је користи. То су две различне ствари: уствари, имати право да узмете коју хоћете књигу још не значи могућност да је узмете. Шта ће да ради читалац ако библиотекар не купи или не издаје књиге које баш њега интересујуг Ми.познајемо „научне“ библиотеке из којих су уклонили све књиге у којима се Бог пише великим словом. Познајемо и друге из којих су уклонили све књиге које подржавају дарвинистичко или само еволуционистичко гледиште.

Борба против демократизације библиотеке и против њене слободне услуге књигом сваког човека жељног читања, манифестује се на видљив начин преко закона о цензури штампе. У нашим данима не постоји ни једна земља која не би имала неку врсту цензуре, јер чак и у недостатку једне законом прописане цензуре, извесна акција и тежња за ограниченост испољава се од библиотека и библиотекара. Као типичан пример наводимо: библиотеке „верске“, „партиске“, „педагошке“ итд. Цензуру редовно упражњавају родитељи, педагози, васпитачи, владе (помоћу расписа, често поверљивих). Далеко је од нас мисао да оспоравамо организаторима популарне библиотеке право да изаберу књиге које им се свиђају. Али не треба заборавити да тако устројене библиотеке нису у својој суштини демократске; оне нису „за све“ већ за неке. Истинска демократизација садржи неограничено право и могућност за све да добију и читају апсолутно све књиге, свих праваца; само она библиотека у којој су ове погодбе у потпуности остварене, може стварно да буде означена као демократска.

У једној таквој библиотеци књиге се не деле на „пријатељске“ и „непријатељске“, на добре и рђаве, на „вукове“ и „јагњад“, оне се дакле не суде по предубеђењу. То има право да учини само читалац. Што се тиче организатора библиотека — библиотекара, они треба да имају велико поверење у читаоца и да поштују његово право да узме за себе из сваке прочитане књиге оно што му се свиди, а не оно што би му библиотекар препоручио. Читалац може да учини погрешку у суђењу, али и библиотекар се исто тако може